Nova Evropa

Pregledao sam celu tamnicu. Tako je to glavni vojni kazneni zavod wu Češkoslovačkoj, u mjemm nije bilo više od stotine utammničenika. Većina ih je imala da izdrži kratke kazne. Držali su ih više radi popravljanja nego zbog same kaze. Svaki zarobljenik učio se nekome zamatu... Posećivao sam tamnice po mnogim zemljama, pa mogu mirne duše reći da bi se Terezin mogao uporediti s majboljima... Pre nego što ću se oprostiti od Upravnika, zamolio sam ga da vidim groblje. Odvedoše me u prostran zatvoren prostor, tu педаleko, Desno od ulaza malazi se mala kapela, a naspram samoga ulaza stoji veliko raspeće od crna drveta. Samo groblje podeljeno je na tri dela: za Čehe, za Nemce, i za Jevreje. Vojno odeljenje Je na desnoj strani. Prema južnom zidu, pokraj jedne staze, stoje tri krsta od siva drveta, a iza njih stup od kamena, bez патрјза, затпо pri vrhu s urezanim lovorovim vencem. Ispred stupa zaokružen je uzam prostor kamenjem, a u njemu posadjeni u pesku mali komadi bojadisanog kristalnog stakla. Na krstovima su pričvršćene tri male pločice s imenima Gavrila Principa, Nedeljka Čabrinovića, i Trifka Grabeža, uz datum njihove smrti. Pod svakim imenom stoje reči: »Srpski mučenik«. Zemni ostaci njih trojice ne nalaze se više bu ispod tih krstova, — njih je posle Rata Jugoslovenska Vlada dala preneti kući, i oni leže sad pokopani u jednom zajedničkom marodnom grobu u Sarajevu.) Za Jugoslovene, pa i za sve ostale Slovene, oni su mučenici; za Nemce i Austrijance, oni su izdajice i ubice. Ni Rat ni mir posle Rata nije uništio ove razlike. U Austriji su se Nemci već spremali, da proglase mučenicima Ota Planetu i ostale ubice Dolfusa, i da proslave njihovu uspomenu iprenoseći ih u grobove junaka. Ovde u ovome srezu, gde se malazi Terezin, Nemci smatraju Konrada Henlajna herojem, dok je za Čehe on više-manje isto što i izdajnik. Prema Tolstoju, nije strašna u životu nesmislena i glupa lična ludost pojedinaca, već je strašna opšta, organizovama, Javna, imtelektualna ludost našega sveta...

*) Tačno je, da su zemni ostaci Principa i drugova, posle Rata (1920), preneseni u domovinu, te zakopani u jednom zajedničkom grobu u Sarajevu; ali ne od strane Jugoslovenske Vlade, kako kaže Lokart, već od jednog odbora, na čijem čelu su se nalazili brat Principov » pok. Stevan Žakula, koji je u jednoj knjižici (Od Terezina do Sarajeva — uspomene povodom desetgodišnjice prenosa kostiju vidovdanskih ћегоја«, u Beogradu 1930) opisao rad toga odbora (vidi u knjizi L. Pfefera, »Istraga u Sarajevskom Atentatu«, drugo izdanje 1938,

str. 182). Uredništvo.

220

а