Nova Evropa

које смо истакли између ових опречних музичких дијалеката, потребно је подвући и психичке разлике: словеначка пучка музика прожета је ведрином, оптимизмом, док из мелодике која одјекује у Босни, те према југу и истоку, избија туга и притајена бол, нека врста сталног песимизма.

Подробнијом анализом, у сваком овом пучком музичком дијалекту, лако бисмо запазили многе нијансе, и потања анализа довела би нас јамачно до констатације, да се у сваком овом дијалекту налазе неке основне мелодије, неке схеме. Овим схемама пјевач несвјесно прилагођује, у разним приликама, ново спјевани текст, па се тако та схема постепено и неопазице разграњује од рода у врсте и подврсте.

Истичемо, да су пучке мелодије — било у којој фази развоја пучке музике — грађанству схватљиве психолошки и музички само до извјесног степена, јер је неоспорно да је — као и свака друга сеоска култура — и сеоска мелодија за себе затворена цјелина, засебан свијет, дефинитивно израђена умјетничка форма, коју грађанин напросто не може да осјети оном напетошћу, оном

динамиком, којом ју проживљава њезин аутор, сељак. Неоспорно.

је, да је и пучка попијевка плод инспирације појединца; али тај појединац као аутор убрзо нестаје и његово дјело апсорбира гомила. Отуда свакој пучкој мелодији толика унутрашња динаMuka; a баш та динамика је културном грађанину туђа, несхватљива. Све то води закључку, да је главна психичка разлика између сеоске и градске, »цивилизоване«, музикалности јамачно у томе, да пучанин проживљава своје музичке продукте далеко снажније него што ми грађани уопће можемо да осјетимо продукте умјетничке (»више«) музичке културе. Другим ријечима, артистичка, заправо градска, музичка култура налази се — по својој стваралачкој техници, а надасве по сложеним средствима којима се изражава, и по свом психолошком садржају, — од сеоске музикалности и од сеоских музичких продуката баш на противном полу.

Смотре хрватске и друге наше сељачке културе и »фестивали« постепено и неопажено доприносе, да наше музички отуђено грађанство почиње да увиђа, да постоји и чисто на ш расни музички израз, искристалиран вјековима у надасве самониклој нашој пучкој попијевци; па зато и настојања оних наших композитора који своју артистичку и културно вишу музичку про дукцију хоће да изводе из тог нашег расног израза, или да му је

прилагоде, имају своје пуно оправдање. Пр. 4. Добронић

344

Пе