Nova Evropa

за 10—30 постотака; а у стварности — према службеној совјетској статистици, публикованој доцније, — он је пао за 50—60 посто! — У Другој Шјатиљетци (јануара 1933—децембра 1937) притисак је донекле попустио, сељачке дажбине нешто су снижене, а сељацима је допуштено да имају и своје властито мало вртно господаррство, т. ј. да буду пољопривредни радници државних колхоза са властитом кућом и комадићем земље и 1—2 краве, Колхозницима је допуштено да продају на пијаци продукте свог кућног газдинства, као и продукте које су они добијали мјесто плате за рад у колхозу (који плаћа колхознике дјеломично у натури, а дјеломично готовим новцем). Борба између приватнога ситног капитала, од двадесет милијона сељачких породица, и крупног државног капитала бирократске олигархије ступила је у нову фазу. У тој другој ПШјатиљетци, услијед свега тога, фактично је снижен и »темпо« индустријализације. — За трећу Пјатиљетку (јануара 1938—тецембра 1942), снижење темпа индустријализације и службено је признато (од Молотова и Стаљина, на Осамнаестом Конгресу Руске Комунистичке Партије). Али власт (Стаљин и Комунистичка Партија) продужује — и при том полаганијем темпу, и уз поједине концесије сељаштву, — чврсто линију индустријализације и опће колективизације.

Индустријализација Русије, иако још није завршена (сам Стаљин тражио је, на посљедњем комунистичком конгресу у Москви, још 10—15 година за то завршење), може се — према једнодушном мишљењу познавалаца руских прилика — сматрати толико напредном, да већ и постигнути резултати имају историјско значење, и за Русију и за свјетску економску политику. За двије »пјатиљетке« Русија је више него учетверостручила своју индустрију.

Спорнија су и несигурнија мишљења о резултатима и изгледима колективизације. Многи одлични познаваоци Русије — како у иностранству тако и у самој Русији — мишљења су, да ће сељаштво на крају крајева ипак разбити окове бирократске колективизације, те да ће се руска пољопривреда темељити, попут сјеверно-америчке, на средњем приватном фармерском посједу и господарству. Друго мишљење сматра, да је принцип крупне државне производње у руској пољопривреди побиједио, односно да ће — с извјесним већим или мањим варијацијама — побиједити. Трећи опет вјерују у неки трећи резултат: претварање државних колхоза у слободне сељачке кооперативе, и т. J..

367