Nova Evropa

лимо —, у том погледу постоје данас на Балкану само захтеви Бугарске (Добруџа, излаз на Јегејско Море, и — евентуално — мале исправке на југословенско-бугарској граници); и — ако пређемо у Подунавље изнад Балкана захтеви Маџарске с обзиром на маџарске мањине у Румунији. Бугари су врло јасно, и поновно, изјавили: да они своје територијалне захтеве одгађају до на крај рата, и желе их решити искључиво мирним путем и споразумом. На другој страни, зна се да су Румуни спремни изаћи усусрет бугарским захтевима, под уветом да и остали суседи Бугарске учествују у пријатељском решавању свих пограничних проблема, тако да се све уреди споразумно и на опште задовољство. Будући да и Турска и Грчка и Југославија не желе ништа друго, оне су спремне у свако доба да посредују или да сарарађују на сваком плану за коначно уређење Балкана у територијалном погледу. Кад би до тог дошло, удружени балкански народи лако би помогли и Румунији у њезину спору с Маџарима, под уветом наравно да се Маџари задовоље широм аутономијом за своје нацијоналне мањине у Ердељу.

Ако дакле овако стоје ствари — а нека нам неко докаже, да тако не стоје —, зашто онда не седну државници и предводници балканских држава за зелен стол и не начине савез, који би их све осигурао — и који би их једини осигурао — противу сваке навале» Има ли можда још какових сметња или препрека на томе путуг — Има, још једна: треба неко да почне, да узме иницијативу, а нико се не јавља! Нама пак изгледа, да би тај неко понајпре могло и требало да буду Југославија и Бугарска, које су данас — везане »вечним пријатељством« и крвним сродством — најближе једна другој, а уз то су у овоме часу и најнезависније, T. |. најнеутралније, па могу понајлакше да отпочну оваку акцију, без опасности да ће се икому замерити. Неко рече, да би можда Румунија или Грчка с подозрењем посматрале још тешње везивање између Србохрвата и Бугара, из бојазни од заједнице словенских народа на Балкану, који би евентуално могли опет доћи под непосредни утицај Русије и тежити за уједињењем с осталим Словенима. Да ли је потребно, на очиглед данашњег жалосног стања словенске мисли и растурености Словена — којему су стању они сами највише криви —, побијати овакав страх и доказивати ње-

100