Nova Evropa

Ми не оптужујемо. Ми знамо, »да смо сви једнако криви и одговорни«. Износимо само чињенице, не бисмо ли сви ми схватили тежину часа и извели »чудо« у које ми још вјерујемо. Да остваримо чудо и да спасемо себе сада и завазда. Да спасемо себе од оних зала које смо ми овдје, на овоме мјесту (види број од новембра 1937) наговијестили, када смо написали: »Дубоко увучени у своју духовност, гледали смо слике каоса и несмисла. Гледали смо, како туђе „неуплитање: убацује наше усташе, па своје формиране редове, у ову измучену земљу. У слутњи кобној гледали смо, како се потпаљује пожар, како се проширује дубоко и широко по Балкану, и коначно: шачица Србије, заробљена Хрватска!«... И те слутње, кобне и страшне, само су биле једна проћућена опомена пред опасностима. А онда је дошло до Споразума. Прво и велико чудо. Њега је остварила стиснута снага народа који хоће да живи и да напредује у својој слободној земљи. Њега је омогућила увиђавност и свијест поједнако хрватског као и српског сељака и малога пука. Али сада је потребно друго и веће чудо, да се земља ослободи великих и страшних зала која су нас спопала; да земља безусловно све и свачије животе, сва добра и свачију продукцију постави искључиво у службу народне цјеловитости, државне сигурности, и духовне смирености. Ко се раније приправи, сигурније ће се одхрвати злу. Ко буде доста снажан да се супротстави туђем диктату, тај неће постати плијеном туђинске похлепе, а нити кусур на тезуљи при разрачунавању између великих. Ми морамо постати искључиви господари у својој кући, увиђавни и опрезни, али и сложни и једнодушни и јаки, па да нас се и поштује и тражи, и то још данас, док имамо времена пред собом, а не сутра, када и ако туђа рука снажно покуца на наша врата.

Опасности су велике и неизмјерне. Сви их ми морамо и видјети и разумјети. Руши се равнотежа у Европи, равнотежа свијета. Изграђује се у жељезу, у палежу и у крви, један нов ред и једно ново господство у свијету. Ми морамо дубоко загледати у оно што се догађа, и замислити се у оно што би могло доћи. Морамо знати ко нам је ближи, а ко најближи. Близак и најближи са гледишта наше народне и државне самосталности, са гледишта наших дужности и наше части, и са гледишта наших осјећаја и наше крви, и то и за данас

197