Nova Evropa

до корице, с нарочитим задовољством, и с јасним осећајем да је то права ратна литература за ова тешка времена, кад на видику свуд око нас опет лиже до неба пламен запаљених градова и села а ипак као да нигде нема светле тачке...

Ово и није »литература« на коју смо се научили, и како се она данас код нас упражњава. Срећом да није! Сити смо већ углађених стихова и патријотских излива, које објављују наши Аристофани (док »други освајају Троју«); сити смо лиричара с душом црном као у разбојника, забушаната и »бохема« који су »генијални« кад се напију, и »љубвопеваца« који »усамљен траже луг«, бежећи у одлучним часовима од живота у — како они кажу — »кулу од слонове кости«, а стварно, у празан, папирнати простор, ван одговорности и где нема опасности од напора, физичког и душевног. Код нас данас и научници, особито историчари, више певају и гуде уз гусле него што »сређују грађу« и »траже истину«; они, у најбољем случају, пишу »романсирану историју«, понекад бравурозним стилом и занимљиво као роман, али без уверљивости доживљенога и печата аутентичне стварности. Колико је ту правији и непосреднији пут одабрао друг Васе Чубриловића из Тузланске Гимназије, Јездимир Дангић, објављујући овај свој дневник из Светскога Рата, доживљену историју и непатворену слику живота, с једнаком љубављу за браћу свих вера и с пуно срца и осећаја за све саучеснике у догађајима, чак и за тамничаре! Кроз приказ овога рођеног историчара-приповедача, који досад није осетио потребу да се представља под својим правим именом — баш као што ни Божидар Томић није тридесет година говорио о својим и својих другова подвизима, сматрајући »да једно поколење и безимено може да остане велико и славно, јер су жртве и муке најлепше и највеће кад се дају на арени без сведока и гледалаца«, — постају нам и неки по имену познати писци и јавни радници ближи и симпатичнији. Треба, например, прочитати у овој књизи, у Дангићевој верзији, оно што прича нешто старији Бора Јевтић, кад су се њих двоје случајно срели и упознали као болесници у једној ћелији »Стаклене куће« (»У углу код

врата«); колико животне мудрости и одмереног родољубља у његовим речима:

221