Nova Evropa

закону, они који су преостали иза Свјетског Рата и они који су иза њих настали. Било би претјерано рећи, да је са тако великим и богатим насљеђем управљано онако како је та огромна тековина заслуживала. Нешто кривицом догађаја, који нијесу од нас зависили, нити зависе, али највећим дијелом сопственом кривицом, тековина многих покољења, плод надчовјечанских напора и жртава, Југославија, преживљује данас тешку кризу далекосежних посљедица. Опасна пометеност и збуњеност и морална неосјетљивост као да је завладала нашим друштвом. Васкрсавају ситни локални рачуни и обрачунавања каква су у стара времена припремала нашему народу дуга и страшна робовања. Води се потмула борба, подржавана и свестрано помагана од старих непријатеља наше самосталности, наше нацијоналне и државне независности. Тешко је пронаћи у историји мање увиђавности и схватања озбиљности времена од онога што запажамо код нашега друштва у садашњици. Можда би само међусобно клање наших великаша из перијода пропадања српске средњевјековне државе могло да се сравни са разрожношћу која данас заузима све теже облике на југословенском тлу. М тада се клао брат с братом око очинске оставштине, и тада је син тјерао оца с насљеђеног престола, и тада је отац проклињао и осљепљивао непослушне синове. И тада су заслијепљени великаши пребјегавали к туђину и у улози црних најамника рушили сопствену земљу, постајали издајници своје отаџбине, продавали сопствени народ од чијег су зноја живјели и господовали. И тада се кавжило и водила пркос-политика, и тада су лични интереси и необуздани ћефови стављани изнад свега и прије свега. И тада се удварало и подлачило пред туђином, да се додвори комад власти, да се доподлачи побједиочев осмјех. Ми знамо како се завршила та злосрећна робота. Свак зна, да за подлаца и издајника сопственог народа постоји једна једина награда: гађење и презир. То је било свагда, код свих народа, у свим временима. Јер, ко може вјеровати и ко се може ослонити, на издајника сопственога народа» Ко може вјеровати ономе који изневјерава своју отаџбину. А ипак! ... Ипак и данданас има људи који врше те одвратне радње које неизбјежно воде у пропаст. Ради се то под разним изговорима, са разним геслима, некад несвјесно а некад и свјесно.

355