Nova Evropa

Велике лађе више и дуже плове, а велик умјетник има важнију задаћу него да задовољава управљаче данашњег кратког дана. Умјетник мора тежити да узнемирени глас свог времена објави и будућим покољењима. С те тачке гледања, »Узорана ледина« слабија је од »Тихога Дона«, те ће будућим покољењима објавити само нервозне гласове сеоских комуниста из времена колективизације. А Григориј Мељехов, који је већ од 1917 године тражио прави пути није га нашао, који је читав свој живот бродио »као у пијанству, пловећи беспомоћно кроз догађаје«, »као смеће кроз канал«, — он ће можда објавити будућности истинску сељачку душу, коју велика Револуција није уздрмала... Прошло је већ више од десет година од времена кад је почела колективизација, али ни до данашњег дана нема у руској књижевности ниједнога дјела које би читатеља могло расположити оптимистички, или га увјерити да је на Шипки све у реду, да колхозни сељак само ради »дубоко захвалан« данашњим властодршцима, како то покушава приказати службена совјетска публицистика.

Недавно објављени роман »Топле горе«, од очигледно посве млада писца СергјејаКрушинског, нагони нас да се дубоко замислимо о стварним перспективама колективизованога села. Напоменућемо одмах на почетку, да у том роману читатељ неће наћи широко платно које би прикази вало живот колхоског сељаштва; али ће јасно чути одломке из разговора живих совјетских сељака, и много ће сазнати о вучјој природи села, о жестоким распрама које се воде унутар доњих ћелија партијског апарата код мјесних надлештава. Сама радња овога романа догађа се у трагичној години московских процеса, у забаченом Поволжју, гдје су од давнине били јаки секташи. Као централна фигура романа јавља се предсједник колхоза Макаров, тип напредног сељака-задругара, који много подсјећа на Панфјерова Стјепана Огњева, и није случајно да је и његова судбина трагична. Скупио је у селу групу сељака, организовао колхоз и уложио много труда у његово учвршћење; али противљење сељака колективизацији није сломљено, оно живи у маси сељакасекташа, у такозваној »путујућој цркви«. По првипут има читатељ совјетског романа прилике да се упозна с том организацијом. »Путујућа црква« је свагдје и нигдје, она. сједињује незадовољне биједнике, скитнице лаке на ногама,