Nova iskra

С ТРАНА 12.

НОВА ИСКРА

Б рој 1.

ТЛтутгарт, декембра 1898. (Герхард Хауитман: „Рићгтапп Неп8сће1". ■— Г. Жарко СавиИ). — Бага некако у оно време кад је Хауптманов комад „Ханела" на београдској позорници пропао и када је исти комад — кога је узгред буди речено Ђорђе Брандес назвао „бисером новије нсмачкс поезије" — од једног озбиљног кричичара београдског оглашен за комад глуп и без икакве садржине, баш у то време поздравила је немачка позоришна и читалачка публика са највећим одушевл.ењем, а немачка критика са једногласним признаљем ,_најновије позоришно дело Г. Хауптмана : „Кириџија Хеншел." Већ сам наслов дела казује нам да је материјал црпљен из свакодневног живота. И доиста јунак ове драме прост је кириџија којије узгреди крчмар у једном месту у Шлезији. Хеншелова жена, са којом је дуго година мирно живео и радио, разболи се. На смртној постељи мора Хеншел да јој обећа да после њене смрти неће узети служавку Хану за жену; Хсншел обећа. Али пошто му је немогућно кириџијати и крчму држати без жене, и пошто се Хана показала вредна и добра по његову мишљењу — то се реши да је узме за, жену у пркос дате речи и у пркос томе што је Хана као девојка била мати. Одмах после венчања Хана се показује у правој боји: лена, џандрљива. Хеншел да би је обрадовао, доводи њено ванбрачно дете у кућу да га усвоји, али она неће да зна за њега. Најзад, у одсуству Хеншела, Хана се упушта у интимне односе са луцкастим крчмарским момком. Хеншелу ово достављају гости и он, сетивши се своје задане а неодржане речи, сматра целу своју несрећу за казну божију и убија се. — Као што се види: нешто свакидашње ; нешто што се догађа на сваком кораку у животу, како варошком тако и сеоском Из овог материјала израдити дело какво је „Кириџија Хеншел", у стању је само Г. Хауптман. Ретке, веома ретке су драме у којима су личности тако верно, тако прецизно и до најмање детаљности иотпуно израђене. Хеншел, Хана, Хеншелова жена јединствене су слшсе у модерној драми. Једном речи: овде је Хауптману, као мало коме до данас, пошло за руком да нам изведе пред очи оно чему данашња модерна реалистичка драма тежи, т. ј.: да нам један догађај тако изведе пред очи да овај сам за себе говори, да све у делу уметника буде тако удегаено и намегатено да се рука и мисао творца - умстника нигде не примећују; једном речи : да све буде толико блиско природи у колико је то у онгате могућно. То је идеја коју је још стари Сервантес кроз уста свога Дон Кижита овако Формуловао : „ Уметост сама за се пе стоји више од ирироде, она ову само доиуњује тако да тек онај, који уметпост и ирироду, и ирироду и уметност у једпо сиоји иостаје савршеним иесником". У „Ханели" и у „Потонулом звону" показао се Хауптман као лиричар ванредног дара, само је та лирика често пута — рекао бих — ноцепана, испретрзана, помегаано бисерје са кошчаним дугмадма. У „Кириџија Хеншел" нема лирике, али се Хауптман овде показао као психолог коме у новој немачкој литератури тешко да има П Н> с1К . Једва једном нешто што се директно и нас Срба тиче. 16. декембра (по новом) гостовао је на овд. дворској позорници наш сународник и познати уметник госп. Жарко Савић члан опере Фрајбуршког позоришта, у улози Плонплона у Флотовљевој опери „Марта", а 26 истог месеца у улози Каспара у Веберовој опери „Фрајшиц." Господин Савић који је певао за ангажман постигао је оба вечера врло леп успех. 0 његову гласу и певању мислим да је излигано говорити, јер је госп. Савић бе-

оградској публици, која је имала више пута прилике слушати га, вјмо добро познат. Жање познат биће госп. Савић београдској публици као глумац. Оперски певачи који су у исто време и добри глумци врло су ретки у опште, а за штутгартску оперу може се готово рећи да их и нема. Госп. Савић зацелоје добар глумац, јер се одмах види да није пролазио кроз разне конзерваторијуме. Тиме хоћу да кажем дајењегово држање на позорници при певању просто и природно, а не а$ектирано као што је то случај код огромне већине оперских певача, а и код многих глумаца — питомаца конзерваторијума, и то у толикој мери да је сада већ покојни Житервурцер, запитан за његово мишљење о упливу тих конзерваторијума — или како их називају: Фабрика вештака —- рекао: „Конзерваторско је образовање лена етикета на празној боци". Госп. Савић није до сада подлегао овој општој болести— аФектирању: а то је но мом миш .љењу нешто што иде у прилог његовој уметности, јер ништа тако није одвратно посетиоцу позоригата као претераност у игри глумца или певача ; претераност која врло често прелази у карикатуру. Далеко сам од тврћења да је госп. Савић, „савршен" и „ванредан" глумац, али је певач чије држање на позорници при певању не приморава слушаоца да отклања очи са позорнице да би тако сачувао утисак што га певачев глас на њ чини. — Господ. Савић ангажован је за ПГтутгартску дворску оперу од године 1900. До тог времена остаће као члан на Фрајбургакој опери, а ако му буде могуће пронутоваће идућег лета Балкан т. ј. даваће концерте у С офији , Солуну, Цариграду и др. местима. Жи Срби можемо се овом ангажману радовати прво с тога што је тиме госп. Савић, поред добивене титуле „дворски оперски певач", ступио у редове уметника чија је будућност осигурана пензијом ; а друго с тога, што се и из тога да видети да кривица, што у Београду нема опере, не лежи у оскудици талената. Ј АдамовиЋ.

— Утоаљеиица (сликао г. Ћ. КрстиК). — Последњи чин једне читаве трагедије! — Херцеговачки устанак био је у јеку. Љубав за оне кршеве, за оно свето и крваво тле многе је одвела у љути бој. Па и он, верни војно и отац нејакога чеда, одазвао се дужности и својега срца и своје памети. — Нзегова глава није била довол.на казна, требало је и породицу уништити. Дом је претворен у згариште, јер му љубу и чедо не нађоше. А да су пошли само обалом бучне реке, нашли би и матер и чедо .... Ето, тај моменат представл^а ова г. Крстићева слика која му је и донела диплому академскога, сликара. Ванредно слагање боја са претежно хладним тоновима веома помаже целокупном'утиску ове фдличне.слике,: која је сада у нашем музеју. — Вече у Грушкој Луци (сликао г. Марко Мурат). Дневни жагор већ се утишао. Домови су осветљени и окна им одблескују у тихом Јадрану чију површину ни поветарац не ремети. Према јасном плаветнилу дубровачкога неба издвајају се са брежуљка контуре витих чемпреса, а у благом сутону назиру се разређени домови и „алође" грушке. Жир. С часа на час само чују се рибарски узвици и одмерени ударци барчиних весала који ће се за мало изгубити у блискоме пристаништу. За дневном топлотом наступило је благо и свеже вече. Жлада Дубровчанка изагала је на веранду својега дома да се надише свежине, да се и опет нагледа лепоте и да сањари. Жожда се мислима пренела у цветно и велико