Nova iskra

Странд 2.

НОВА ИСКРА

овог великог и много заслужног Србина, и умом својим учествовати у извођењу духовног му лика, може бити, допуњујући и исправљајући га. И у последњем случају, добиће оно светло начело, којему је Стојан Новаковић био један од најревноснијих службеника, а то је : истина, којој је он служио највећим делом својега живота као неоосредни радник, научник и књижевник, а коју је он и осталим јавним пословима својим узимао за најпоузданији основ. I. Стојан, крштено му је име Коста, Поваковић родио се 1. октобра 1842. године у Шапцу. Отац му је био столар, доста сиромашног стања. И отац и мати умрли су му у дубокој старости, а за живота од свог узоритог и пажљивог сина дочекивали су само радост, дику и понос, како само најсрећнији родителл! могу пожелети. Писац ових врста видео му је једном оца, крепка и здрава старца, а тако исто и матер, умну и слаткоречиву старицу. Основну школу и четири гимназијска разреда свршио је Новаковић у Шапцу, а гимназију и Лицеј (сад Велика Школа) у Београду. Значајно је, и биће насвом месту поменути, да Новаковићево гимназијско школовање пада у време уређења гимназија у Србији од 1853. до 1863., којему је творац Платон Симоновић, а које је но превасходству било класично, јер се по њем, поред латинског, учило још и грчки, а поред немачког и француски,' 2 ) од прилике као у „класичном одсеку" садашњих наших г-имназија. Сам Новаковић, по свем бисмо рекли, не одушевљава се богзна како класичним гимназијским нравцем, по којем је учио и свршио гимназију. Једном је иисцу ових врста рекао : „Ја сам учио такву (класичну) гимназију и знам шта све (управо колико мало) то вреди". Али слободни смо додати, да слабој вредности тога уређења наших гимназија није морао бити узрок толико класични правац, колико извођење и остварење његово. И ако Стојан Новаковић највише има да захвали својој железној вољи и својој неисцрпној радљивости, што је прибрао потребна знања, особито језика, за позив научника и књижевника, какав је он према својим пословима, опет за то, ко зна да ли би Новаковићев научни и књижевни рад био овакав и узео овакве размере, да му није било и онолико основног, и ако недостатног, класичног и уопште језиковног гимназијског образовања. Ну има доста примера, а овај је један више, да често и недоволшо и злочесто школско образовање допуњује својом снагом дух велики и крепак, воља снажна, ум узвишен ; треба бити „сасуд избрани" -— родити се за носиоца и извр-

') Некако баш кад се пишу ове врете умрла је пре годииу дана у Шапцу у лепој етарости. 2 ) Види Историјски ирег.гед свих досадашњих ираваца гимназија у Србији од Момчила Иванића. Београд 1893.

шиоца великих мисли, и ако много зависи од нрилика, у којима се никне и развија. Зору живота Стојана Новаковића, управо оно време, кад су га иочели обасјавати први зраци просвете и књижевности, овим речима обележава његов једини, честити син: „Он је још у гимназији жудео за књигом и науком, још је у гимназији проводио у учењу оно време, које су његови другови на забаве и уживања, као да је знао да ће га искључиво књига и наука подићи до оног ноложаја, који он данас заузима међу нашим научницима, а и међу државницима". Ну не треба мислити да је Стојан Новаковић, крај свих терета државне службе, икада нануштао књигу и науку: „И док је био министар и посланик, државии послсви нису могли да га спрече од књижевног рада. У Цариграду је начинио скицу и донекле наиисао своје највеће дело, које још није угледало света и које носи назив Парод и земља у старој сриској држави. — Пропијари и баштииици и Село само су одломци тог великог списа који ће без сумње изаћи у неколико књига, и који ће бити готово једини од те струке у нашој литератури", — вели његов син. Па, опет за то, поверени му службени послови никад нису трпели уштрба због ове његове љубави к науци и књижевности. Наиротив, коме није иозната његова вредноћа, савесност и промишл.еност у свима повереним му државним иословима тако, да је једном с пуно права и мирне савести мо-гао рећи: „на сваком иовереном ми иослу оставио сам трага." Али каквог трага ? — Трага који подиже, који унапређује струку на којој је он пословао; трага који јасно показује куда тежи његова железна вол>а, његов дубок и узвигаен ум, његово просвећено родољубље; трага који иоуздано води користи, срећи, напретку земље и парода чиј је он одличан син. Као и његов велики учител> и нријатељ Ђуро Даничић, и Стојан је Новаковић на сваком повереном му послу онако нредано одстајао и одслужио му, као добар војник што одстоји и одслужи Краљу и Отаџбини с пушком у руци. У том ће и он вазда светао пример бити свима државним службеницима и јавним посленицима. Јер, као што је (по његову признању (пишући Историју сриске књижевности (1867.), због великог напрезања, здравље порушио (крв пропљувао), ^) и ако се носле тога нотпуно оноравио, тако да се и сад може похвалити крепким здрављем, — исто тако могли би очевици и сарадници му у државном службовању ваздан причати о његовој нреданости послу и његовој неуморности, која не зна за границе личном иожртвовању, кад је у питању успех повереног му службенога иосла.

') Какав је то тежак посао морао бити 1867., види се и по том, што се до данас нико не подухвати, да с усиехом , ирема садашн .ем стаљу иауке и кн.ижевности, одмени Новаковићеву Историју сриске књижевности , која је 1871. дочекала знатно ноправљено и допуњено издаље.