Nova iskra

Стрлна 4.

Н 0 В А И С К Р А

Број 1.

је допринео и помогао, и ако већ у последњим тренуцима борбе, да се српска школа и књижевиост савршено опросте од старог, ненародног, неприродног и недотупавног правца у гштању о правопису, језику, па у многом и у стилу и садржини новије српске књижевности. Сам вредан, савестан и промишљен, тражио је то свом збиљом и строгошћу и од својих ученика, подижући и помажући у њима и између њих све оно, што је добро и од чега се надао да ће Отаџбина временом имати иоуздане користи. Поред науке, изгледа да је и ту врлину својега великога учитеља, Ђ. Даничића, наследио, неговао, у наслеђе предавао и кроз српски подмладак у живот пуштао. Колико се младих српских срдаца одгрејало и подигло на сунцу ове доброте, и сриском роду плода донело ! Тешко је све то тачно побројатп и наводити ; али то доиста ностоји, благо прожима и струји кроз живот садашње српске интелигенције. Обележивши ово време својега службовања и књижевним радом, као што ћемо видети у одељку за овим, буде 1872. постављен за библиотекара Народне Библиотеке и чувара Народног Музеја, на ком је месту остао до 2. априла 1873. С правом или неправом, у нашем јавномживоту лети глас око овог места, да је то „вте сига", прибежиште за мали или никакав рад, а велику плату и одличан положај. Ми не мислимо да је баш са свим тако. Све зависи од личности, која заузима тај положај : од њеног схватања своје дужности, од поимања великог значаја те културне установе, као и одличне сиособности и спреме, да се она унапреди и на савремену висину узвиси. И Даничић је био библиотекар Народне

Библиотеке и оставио знаменита трага у овој установи. Тако исто и његов ученик Стојан Новаковић сав је легао на иосао и нрионуо из све снаге, да достојно заузме некадашње место својега учител^а. Он вели да је много посла имао и као библиотекар Народне Библиотеке. Ми му верујемо то. А како је схватио тај свој положај и како је хтео да управи ову установу, види се из ових речи његова сина : „1872 године нутовао је по Немачкој и Аустрији, да штудира музеје и библиотеке у Берлину, Лајпцигу, Бечу, Грацу и Прагу и другим варошима. Те је године почео носити наочари". Ето тако је озбиљно схватио Новаковић свој положај као библиотекара Народне Библиотеке. И онда није никакво чудо, што се иод њим унапреди ова често запуштана установа. А унапредила би се и доживела би још и већи развитак, да Новаковића од ње у скоро не отрже нова дужност, нуна части и знатности. У животу Новаковићеву, а тако исто и у државном животу, на првом месту просвете у Србији, мислимо да је знатан тренутак, што је и Новаковић био један од учитеља тада младом кнезу, доцније Краљу, Милану. Узвишеном ученику, по свем изгледа, није могло измаћи да не запази у својем учитељу човека ретких способности, дубоког ума и велике учености. Кад се томе још дода Новаковићев ванредан говорнички дар, управо његова слаткоречивост, онда није никакво чудо : што овај ретки ученик, кад постаде пунолетним владаоцем, не пропусти прилике, да већ 2. априла 1873. узме Новаковића за свог министра просвете.

(наставиће се)

НХ>@<Хр

ДВОЈЕ ДРАГИХ (из „КЊИГЕ О ЉУБАВИ.")

кам тврди бије море, Двор на каму стоји том ; А са стране ту уз дворе Убоги се диже дом. У двору је витез седи С лепом љубом као дан. А убоги дом у страни Рибару је младом стан... И у свитак сваке зоре Кад унила ноћца мре, На широко сиње море Са чунићем рибар гре.

А кад данак оиет мине И заблиста звездап сјај, Из далека са пучине Повраћа се чунић тај. Било зором, ил' по ноћи, Увек с чуна јечи ној : То млад рибар у самоћи Слави љубав, пева њој. А чим јекне песма ова, И са песмом јад и над, Властелинка, чедо снова, Крај прозора стаје тад.

Она њега гледом прати Уз незнану, слатку жуд, И уздише безброј крати И притиска бурну груд. Али сину једна зора А не чу се песма та; Паде ноћца, а са двора Заман поглед чежњом сја. Властелинка сад већ бледи, Сумња мами горки плач; А с осмехом витез седи Погледује — крвав мач. Милорад 1. Митровић.