Nova iskra

Страна 42.

Н 0 В А

И С Е Р А

Врој в.

— У Србији .... Он опет као да ое мучи да запита .... — Знате где је? •— Извините, молим вас.... — Јесте ли чули за велику реку Дунав ? Он, јадник, ни име није слушао .... — Ја сам Србин — наставих ја .... Он ме гледа радознало .... Мене наљути толико незнаље географије, па упитах јаче: — Знате ли ви за Русе ? .. . — Охо .... прихвати он . ... знам .... знам .... Имали с-мо прошле године два госта .... Ехе .... Руси .... Руси .... Слушао сам о љима .... Знам .... знам .... — Е чујте. ... Срнски народ је рођени млађи брат оном великом и силном руском народу .... Имамо једну веру, једно писме и готово један језик .... Јесте ли ме сада разумели ? . . . — Охо .... мерси .... мерси .... клањаше се збуљени хотелијер, и испрати мене и жену ми чак до половине улице .... Моја зкена стаде се смејати овоме нашем погађању. Мени опет беше криво на толико незнање хотелијерово. И ћутећи пођосмо даље улицом. Када дођосмо до једнога дућана, застадосмо да разгледамо слике, разне ситнице и т. д. И опет се изненадих. Да чујете зашто .... Међу многим сликама на вратнма дућанским висаше и једна, на којој озго писаше: „Један мотив из Београда". . . . Испод тога име сликарево — Гедлек .... Дозволићете да вам и саму слику опишем. Слика је у формату нешто мања од оних Предићевих слика : Херцеговачко робље. И као да представља онај део Београда, Пиринџану,на уласку у јеврејску махалу. Види се чесма и неколико опалих турских кућерака .... Калдрма сва изривена.... Пред једним кућерком сакаџија седи на својој саки. Сав поцепан, а кон, мршав да му ребра бројите .... Мало даље некаква сељачка кола с воловима .... Око кола као поређали се наши сељаци у кошуљи и гаћама, на главама шубаре, одрпани, и у лицу црни као цигани . .. Око њих опет читава поворка мршавих паса.... У позадини види се некаква опала џамија и т. д. У опште слика не може бити ружнија .... Не хтедосмо више гледати, него пођосмо даље по острву, али ми се одмах онде некако натури ова мисао: Како би било да се у нас, у Србији, осиује нњижевпичкоуметничко друшгво, које би себи истакло као главни циљ: да уаозиаје Јевроау са сриском земљом и иародом, његовом историјом, особипама, обичајима и т. д. Такво друштво да помогне и држава, а и цео народ .... Из тога друштва да се кљиге и листови одабране садржине растурају на страну; а сраске мотиве да раде и у стране илустрације протурају наши уметници : Тодоровић, Јовановић, Предић, Крстић, и др Па после, ми немамо књижевнога средишта. Растурени смо и у књижевности .... Све што се пише, ради се као неки крпеж. Једну исту ствар почињемо на десет страна и нропадамо. Народне песме купи ко хоће, па штампа и растура како хоће .... Наше народне обичаје описује свако, био за то спреман или не. Тако је исто и са нашом историјом. Имате пуно кљижевних народних питања, која стоје нерасправљена, а међутим сваки дан читате све једне те исте ствари. Чак ми се чини, да је пре било маље, али епохалних дела, а данас имате више књига, али мало вредне садржине ....

После ручка обиђосмо још нека интереснија места по острву. Песмо се на високе гребене и силажасмо низ љихове степенице до површине морске. Разгледасмо горњи и доњи део острва, а пред вече изађосмо на обалу да гледамо море. На пристаништу музика свира, деца се играју пр песку, а гости и гошће шетају се и забављају .... Бура као престала, само још по мало ветар душе .... Рибари уморени радом, скупљају мреже и на својим баркама примичу се обали. Са наше „Фреје" чује се песма мрнара .... Одунуд, из даљине, ломи се кроз ваздух учестали хук морских бродова — знак : да се на своме дугоме путоваљу туна сусрели ... Горе, на светлосној кули, шета стражар и будним оком гледа у даљину.... Сунце се прашта са острвом и мало по мало тоне у дубину морску .... Већ се губе његови последљи зраци . ... и шта неће помоћи уображеље .... мени се учини, да кроз онај први сутон, на даљин, од неколико стотина миља, видим — мој лепи Београд . . . Као сунце упрло у тораљ на Саборној Цркви, па се од оног позлаћеног кубета одбијају светли зраци чак амо у даљину . . .. Учини ми се као да чух појање црквено — молитву на вечерњу.... Рекао бих, да слушам проповед о вери .... Као да чух опомену свештеникову : чувајте веру својих предака . . . . Сви ви, рече он, који путујете, сви ви који на страни живите, не заборавите никада, да је српска вера спасла српски, народ.... Странци ће вам, вели, говорити: како су вер а и љубав охладнеле и не могу више да греју, како су се храмови, трошни и трули, преживели... . Али ви не верујте томе.... Они хоће прво да вам омрзну веру, па онда да ваМ огаде и језик .... Чувајте их се . .. . Идите с љима, дружите се, нека вам се и допада тамо, али никада не смећите с ума: да сте Срби, да је српски народ мален, растурен на стотину страна, да је одасвуда опкољен непријатељима, да се већ вековима бори с љима, и да за ту борбу с>ваким даном треба све више бораца .... — Хајдмо .... трже ме моја добра жена из заноса.. . . ено.... гле.... опет се бура спрема .... Већ се ухватио сутон. Духнуше јачи ветрови. . . . Све што беше лакше одевено, повукло се давно са обале. Још остали рибари да савију једрила и извуку барке.... Таласи се појачаше.... Море поче расти .... На љему ни једне лађице .. .. На „Фреји" умукла мрнарска песма .... На торљу куле пале се лампе и чује се озго рог стражарев — опомена : да бура долази .... На малој црквици Светога Николаја звонце бије, да подсети мештане на вечерњу молитву .... Ја се прекрстих и топло помолих Богу, да даде само храбрости и издрЖљивости намученоме српском роду .... - —'

Њ О Ј ^јЦ^алим дупто, жалићу до века, Боловаћу до самртног дана ; И умрећу, нећу наћи лека, Ни утехе са твојих усана.... Јер у песми, коју теби делих, Теби левах, — а тебе удвелих ! . . . И ти можда исто к'о ја често, Гинеш, венеш и узДишеш сама • Уздах шаљеш пред небески престо,