Nova iskra

Б рој 5

НОВА ИСЕРА

С трана 83.

Коњиц,

никад не мислимо на његове смртне остатке у аемљи, о којима ми немамо и — готово неНемо да имамо — никаква нојма. У гробовима ми гледамо једипо физичко оличење оних, који су у на1пој души и у нашем срцу. И физички гробни споменици и нису готово ништа; благо ономе ко је ове могао подићи себи у срцима својих сродника и пријатеља, и ко је успео да их будућност без прекида отима од садашњрсти, пригрљујући их на своје груди. Милош Обилић нема гробпог споменика, па је он ипак у срцима свих Срба; какав Вук Бранковић га може и имати, и сви ћемо ми уклањати свој поглед од њега. Али ми имамо двојаких иријатеља и сродника: оне, с којима смо одрасли и делили судбину, и оне с којима су нас упознали наши учитељи, књижевност и уметности. С првима се можете и покрвити : брат брату најдубље копа око; последњи су обично наши пријатељи и преко гроба, јер то пријатељство ми преносимо готово несвесно на своје физичко и умно нотомство. Гробови као овај Хамлетов су у главноме то исто што и слике. Зар ви истражујете, гледајући н. пр. Маратонску битку, Чега/реку Погибију, Сиаљивање Хуса, Христа иред Цилатом итд. да ли су тамо Темистокло и Синћелић, овде Христос и Хус, верно погођени ? Колико њима, у хиљадама гледалаца и обожавалаца оваких дела, пада на памет да запитају, ко је

уметнику служио у једној или другој слици за углед ? Зар није мисао о слободи и о отаџбини, двама највећим идеалима овога света, она пераскидна спона која вас тесно и чврсто везује за овакве призоре, чак и онда, кад они нису најболзе представл^ени ? А образован човек има две отаџбине : једну интелектуалну која обухвата готово цело просвећено човечанство, и другу физичну и моралну која се простире до последњих одјека његова језика, успомена. предања и тежња његова народа, и која врло често не зна за наметнуте нолитичке границе. С тога се н. пр. образовани Француз може подједнако одушевити, гледаЈући слику творца Марсељезе и Мурилову Богородицу у Лувру, и ако то одушевљење потиче из два различита извора. Прилазећи овој хумци, за коју се вели да је Хамлетов гроб, и коју ми за такву примамо већ и с тога, што човек по природи својој воли кад и кад да буде обманут, него тпто би пристао да призна да ништа не зна, да нема никакве споне која би га везивала за једног, у најмању руку, тако чудног јунака и мислиоца, — прилазећи овој хумци вама се чини при овом заласку сунца, да ћете ускоро ући у (Јаи Летње ПоКи , а стајући за тим поред ње идивећи се великоме ђенију чији би земни остаци требали ту да почивају, ви се управо радујете тттто баш то ттије Хамлетов гроб,