Nova iskra

Страна 94.

Н 0 В А ИСКРА

Број 6.

Кад мноме облада сета, кад очај прети да затре сваку искру наде у мојим грудма — ти стављаш своју руку на моја плећа. 0 како сам слаб, како незнатан, како ништаван у том тренутку, о како снажна, како достојанствена, како узвишена ти тада ! Та слаба рука кадра је да дигне силне терете с душе, да разведри, да охрабри, да оснажи, да у борбу новеде. Онајекадрада покаже мету, чему и зашто, Како се низак, кака рђав чиним сам себи; како узвишена, како дивна слика, која слабе диже ! Желиш ли још да ти речем, шта ми се највише допада? Али не, та ја и не знам шта ми се највише допада. Све то, све ми се чини само љуска, а да не могу још да допрем до језгре. Ја не схватам, не могу да схватим не могу да иризнам, што ми се само као призрак јавља. Али толико знам, да је с тобом, да је на теби.

Хоћу да цртам — његов лик ; хоћу да пишем све што је на њему ; певам — његове песме, склопим очи —■ он сам стоји преда мном. Како је величанствен ! Како је силан, како неодољив ! Шта је то ? Да ли је то абиља љубав, поштовање, обожавање, шта ли ? Па како сам му одана ! Не, он то не може знати, нити се то да исказати. „И рећи ће да не хајем за њега а ја хајем и душицу дајем !" Све више осећам, да га нисам достојиа. — Како сам Ра само могла придобити ?

■} Па реците, добри људи, да човек но ствара лепо од онога што воли ? Београд 1892. НнЈгт.

ГАТА1ЛТА. СУДБИНА. ПЈЕСМЕ АДЕ НЕГРИ СЛ0Б0ДН0 ПРЕПЈЕВАНЕ СРПСКИ

X у т в а р е У сутон талас по морској пучини Посматрах, пажња сушт&, И с обале ми се видјет' учини Грозних ав&ги тушта. Косе им витлаху около лица, Кићаху груд им алге, А као челична сјаху оштрица, Док, оне лећаху брујећи тужно, Под њима морске далге. Тпхо се та руља низ воду суља К мени, и једва чујно С уздахом шанат јој из уста куља, Те страх ме обузе, и кроза срце Крв ми потече бујно. То самоубице и жртве бише Којима нож из грудн Вираше ; мед њима било је имшс И оних којима бродолом негда Животе узе туди. Рекоше: „Како је на земљи ?" Ја им Казах: „илаче се, коље; 0 живим оча-јне идеје гајим, И мислим да вама мртвијем ипак У мору јесте боље." Рекоше : „спусти се у воду, бди Предај се вјечну миру ; Тијелом живећи духу се шкоди,

(наставак) У смрти срећа је, пријатно биће Теби у хладном виру." * . . . . И гледах утваре по тој иучини У дну вечерње тамб, И сиње море се мени учини Згодна постеља за ме.

XI д о к с а м ж и в а „Нигда се не смијеш, — рече ми она; Пјесме ти, препуне клетве и деда, Јече ка' смртна звона. Ти не знаш за пјесме |е се дијеле Пољупци пуни меда. Ти не знаш за пјесму силену, јаку, ПГто збаци копрену па лети гола По суром чак облаку, И синље цвијеће крилима својим Хитрија од сокола. Ђе ли си, пјевице, рођена била У чијим пјесмама јада је доста ? Каква л' опака вила Малу те опчини ?" — Роди ме — рекох Колиба једна проста. Из блата проклијах. Из васионе ЈБудскога јада се до мене сроза, За срце да нрионе,

Јецање подобно пјесмама које Пуне су самих гроза. Н\ срце капљице крви црвенб Капљу ми из срца храбријех људи Витешке од ревене, Што живот дадоше када требаше Слободи бран од групи. Из кућа 1)ено је умрла нада, Ђено се очајна гомила тпска, Зле глади зла плејада, И ђе се за хљебом жуђеним црним Дјечија чује писка; Из радионица пунијех дима, Праха и тутњаве од покретача, Што целу зграду цима, Т>е ваздух јектичав удишу груди Болесне јадних ткача ; Са пиринчевијех влажнијех пол,а, Из оних црнијех, суморних кућа, Ђе влада вјечна боља Дјевица, чија се у име божје Ту мрзне младост врућа, Дониру до мене очајни гласи, Муче ме, гоне ме, душу ми тпште_ Те ми се срећа гаси; ТГомишљам на оне који с неправде Вјечито само пнште. Весеље и радост и љубав бјеже Од мене, жалости постајем друга, На срцу зла ми лежб,