Nova iskra

Страна 96. НОБА ИСКРА Број 6.

Љ7БИЧИЦЕ - 'ГЕМ6 МАКОНЕТТ -

ЈОво нам доба љубичице, љубичице аметистове боје, љубичице нежно љубичасте, љубичице плавкасте, љубичице угасите, љубичице беле као снег, љубичице весника пролећа.... Деца гомилама иду да траже, по брежуљцима, покрај живе ограде пуне пупољака, на обалама поточића обраслим метвицама, по ситној трави ровова, пољску љубичицу заносна мириса која ће донети то вече дах пролећа у мрачне колебе. Богаташка кћи, пролазећи кеом, где су цвећарке изложиле своју мирисаву робу, застаде крај котарице у којој су љубичице из Парме, још влажне, у пуној свежини своје ружичасто плаве боје. Извади сребрни новчаник, а осмех озари њено бледо лишце кад је прикачила љубичице, сасвим близу срца, као залогу сунца и мириса. Сеоска учитељица показује азбуку једноликим гласом непажљивој дечурлији. Дубоки уздах оте јој се из груди, њене тужне очи, јадне очи уседелице која је много плакала, лутале су од црне табле по белим зидовима, по чупавим главицама љених ученица.... али она опази на своме столу у земљаном лончићу љубичицу, и нагло се саже. Кад подиже главу беше сва освежена додиром цвећа, опијена љеговим мирисом, чело јој се разведри, те предузе свој посао са више воље. Млад, плав потпоручник, утегнут у свој мундир, иде веселим кораком у касарну, певушећи не знам коју љубавну песму .... крај позлаћених путаца на својим грудма има две беле љубичице у пола скривене, од којих му долази заносни мирис као из мајушне кадионице. Господин парох враћајући се кроз шуму од једног болесника опази млого љубичица украј пута .... господин парох не може срцу да одоле; саже се (не без муке, јер му костобоља досађује) и набра себи киту љубичица,, као каква девојчица. Кад дође кући ова ће кита замирисати у љеговој соби за рад н одушевиће га за беседу коју му је тражио Бзегово Високопреосвештенство. Госпођа се спрема за игранку, сва је у бело, врло лепа вечерас. „Чиме ће се закитити госпо5)а ? Камелијама, белим каранфилима . . . ." Не, госпођа неће ништа од свега тога. Она узе из венецијанске кристалне вазе киту пољских љубичица и сама је намести у своје злаћане власи. Бака, врло стара, мала, смежурана као суха крушка ситно корача булеваром. Шта носи ? Ките љубичица што је јутрос купила. Ове љубичице изазивале су, у свету њених потавнелих успомена, велики низ пролећа, када је ово цвеће будило у њеном срцу осећања толико мила и нежна, колико су данашња тужна. Куда ће ? На гробље, да однесе ово свеже обележје месеца марта својим милим покојницима, који почивају у хладним ракама .. ,. Понела је више кита, јер, туго моја ! има млого покојника .... Кад је ко толико остарио, млоге је своје и посахрањивао ! Па сад и нема другог ничег на гробовима до љубичица, ките љубичица, љубичице разбацане по мраморплочама, по позеленелом камењу, по непобусаним гробовима .... Она раепростире на овом тужном месту диван мирис, а можда ће њена мирисава душа, душа нежне љубичице, понесена поветарцем доспети до душа упокојених које блуде цо плавом небу .... 0 љубичице, мила љубичице, љубичице аметисмове боје, љубичице, весниче пролећа, ти си краљица месеца марта, месеца пупољака, месеца младе траве- и бадемова цвета! Ти си цвет који мирише у соби сироте раднице и у будоару ведаке госпо!)е : цветкоји краси груди озбшвна

професора коме кад тебе угледа као да се поврати младост и веселост; цвет кога грицка кириџија терајући своје коње тамо доле на великом друму гаскоњском.... Ти јављиш просјаку, који вуче по путу своје боно тело, да су настали лепи дани ; ти улеваш у срце момчади, која су пошла на орање, неко непознато узбуђење, неку необјашњиву нежност .... Тобом ће данас сестра старог свештеника окитити Олтар Свете Богородице; ја само тебе желим на своме гробу (ако икада дође који пријатељ, да се за ме Богу помоли), желим тебе, као једну од својих најмилијих успомена, о љубичице, мила љубичице, љубичице боје аметистове, љубичице нежно љубичасте, љубичице плавкасте, љубичице беле као снег, љубичице краљице месеца пупољака, месеца младе траве и бадемова цвета! с ФРАНЦУСКОГ ЕМпсеИе.

М1АД0СТ ЈЕ М0ЈА

угадост Је моЈа скривена у тами, Пролеће јасно као санагс нрође, И ј *а се нађох тако у осами Када јесен дође ! Не жалим дане срећом обасјане, Радости чашу ја нисам ни пио : На крилу буре и судбе незнане Ја сам вечно бно.. Ал' волим живот.... Овај цветак нежни, Што му жуто лишће и круна бледа, Што мирно чека зимњи покров снежни А у сунце гледа ! 1899. год. Сокољанин.

5Р0ЖБЕ0 .... Слика из универзитетског живота

(СВГШКТАК)

ЦрКамишљала је оно ода шта се плашила, што јој ј - е и изазвало сијећање: Кад ј - е се њезина кула рушила, чим би метнула на њу каро-десетицу, зар се може одржати сада, зар може одољети тежини докторске дипломе^ ? Прије је краљ са срцем био једнак по тежини дами са срцем. Сада ће краљ бити тежи. Прије је и краљ био ништа, а сада постаје ништа, и то велико ништа .... Пли могла би, на злу срећу, диплома ишчупати срце краљу њезиних сањарија ! А о .краљу без срца не може бити ни спомена при грађевини ваздушних кула. Дворана је била пуна свијета. Вазда ј - е она тако пуна, кадгод промовирају медицинари. Млого их. буде сваки пут, а сваки има млого познаника. Познаници су опет радознали, какав ли то мора бити акт, кој'и од „ништа" начини човјека? И то човјека! До јуче ј - е тај исти био нико и ништа, нико га није ни у шта зарезивао, а