Nova iskra

Страна 140.

НОВА ИСКРА

Број 8.

дан комад без радље. Очевидно је да њој оскудица радње у једном комаду не смета да гледа сам комад. Према томе нема смисла правдати недавање Вијенца тиме што дело пема радње. Кад се тај обзир не узима код других дела, што да се узима код најбољега у нашој књижевности ? Ајш , и сад долази друго питаље: мозкда нублика не би разумела Вијенац ? Или би га глумци рђаво играли ? Верујем и једно и друго, само констатујем да сметње не леже у делу него ван љега а после, држим да, ако се на сметње ове врсте будемо обазирали, опда можемо довести у питање представл.ање не само Вијепца него и толиких других дела од вредности, и наших и страних. Вијепац се, дакле, може давати као и сваки други комад. Мора се само (ми улазимо у питање о начину представљања) поделити у чинове : у три, по свој прилици. Скраћивати се не мора ; једино што би се можда могло изоставити, то су нека кола : нрво, на пример, и још које, само шесто не. Могла би се, и то би зацело појачало интерес код публике, увести и музика у дело. Требало би компоновати песме које сватови певају, и то компоновати у духу народних несама. Могла би се (ми сад идемо даље но што је за представљање Вијеица потребио) музика још вигае увести у дело: не само у цељи да га допуни него и да га самостално обради. Музика у Вијеицу не би се морала ограничити само на компоновање песама него и развити до праве музикалне обраде дела. Нарицање сестре Батрићеве могло би имати пратњу у оркестру, нарочиту мелодраматичну пратњу. Шесто коло дало би се обрадити с музикалне страпе и драматично и експресивно. И тако даље. После, од свију мотива употребљених у делу, могла би се саставити једна увертира, кратка али довољна да наговести радњу у делу. Или би се радња наговештавала и тумачила и даље, ван увертире, у музици између чинова, и, најзад, на крају дела. И свуда би музика могла и морала бити Фина, класична, достојпа самога дела, онаква од прилике као што је (наводим примере који могу послужити за образац у овој врсти) Бетовенова у Егмоиту и Менделсонова у Аталији. И свуда би морала бити у народном духу. И зато је морају радити наши музичари, и ако је, по свој прилици, задатак, у нечему, изнад њихових способности. И, ако они не могу све, нека бар иесме компонују. Оии у Вијенцу имају тако благодарну тему да је неразум .Ђиво што је остављају необрађену. И кад човек помисли ради чега је остављају и шта место ове узимају : Суђаје место Вијенца ! . . . Зар они не виде шта све зависи од теме ; зар не разумеју да сваки компонистаполовину свога успеха само љој дугује и да се толике опере само због срећно изабраног либрета одржавају ? . .. Затим, наше Позориште би могло давати, наравно врло обазриво, и Јоакима Вујића, ма како се о љему мислило. Томе човеку који је први давао позоришне представе у Србији и радио на нашој драмској књижевности, наше Позориште дугује много. И кад се ни једно од путујућих друштава (а та друштва воле, да међу именима познатих Срба, изаберу понеко за своје посебно) није сетило назвати се његовим именом и ако би оно најпре овим дружинама приличило — то га се може наше Позориште сетити и дати, у каквој згоднијој прилици, један или више његових комада. До душе, за два три његова комада критика*) је нашла да нису у ствари његови него су само преводи које је он као своја оригинална дела издавао, али су ипак три комедије међу љима ( Љубовнаја завист чрез једне циаеле, 1 чин, 1805 ; Награжденије и наказаније, 2 чина, 1806 ; Слеаи миш 1809) одолеле и до данас таквој критици. Према томе, Позориште их може, са доста мирном савешћу, сматрати као оригинална дела и уврстити у свој национални ренертоар. И не само то. Оно их може још, на основу тога. сматрати и као најстарија дела наше нове књижевности и њихова иисца као

*) N. А п (1 г 1 с , РпеуоДпа ћеМпаШа и 8гћа.

најстаријег драматичара. Ми смо, истина, Стерију као таквог узгред означили, али, ако је истина да Вујић није само преводилац него и оригиналан писац, оида њему припада ово место. Старијега, у осталом, нема. Пре Вујића, а у 18 веку још, били су само : Е. Јаиковић за кога се зпа данас да је само преводио, и Е. Козачински којега, пи по количини, ни ио каквоћи његова рада, не можемо сматрати као озбиљиа драматичара. Вујић, дакле, остаје најстарији. Истииа, критика иије увек тога мишљеља. Она врло често, одсудпо нориче оригиналност Вујићу и назива најстаријим, не његове претходнике, не пи Стерију, него неке Стеријине вршњаке који су тек почели били писати, а који су уграбили били прилику да, годину две дана пре овога, издаду своје прве иједине драме. Али крититса, видели смо, у томе нема довољно права и Позориште се не мора на њу освртати ако хоће да се овоме нисцу одужи. И, напослетку, ако Позориште хоће још старије драматичаре ; ако хоће, не само драму нове књижевности него целу националну драму, оно се може, као што је то једанпут већ и учинило, обратити и књижевности дубровачкој и одабрати у њој Дунда Мароја, Скуиога и још неке комедије Држићеве као и, у опште, многе драме осталих дубровачких писаца од Луцића до Глеђевића и пе мора се бојати да ће међу љима наћи мало принове за свој национални репертоар, или мало дела од литерарне вредности. Из дубровачке драме ми нећемо иабрајати имена; довољно је да у опште иаговестимо да Позориште и ту драму може давати. Оно је чак и дужно давати је и не дозволити да се љом само Хрвати користе. Јер кад су нас Хрвати претекли издавањем старих писаца дубровачких и, издајући их као старе иисце хрватске, иоказали тежњу да нас искључе из наследства дубровачке културе, онда нама остаје само то да драму тога времена изнесемо на иозорницу и тиме покажемо право које нам на цело насле!)е несумњиво припада. И с тим се ваља журити јер се Хрвати, давањем Новеле од Станца и сиремаљем Дунда Мароја, труде да нас и на овом путу претекну. И, да завршимо преглед и сведемо све, то су ето измене које Позориште има да учини. Нека, дакле, у, главном, попуни свој репертоар свим овим што смо до сад предложили. У место што га је ограничило само на данашње писце, нека га прошири и на ове на које смо ми упутили. И тек опда кад ово учини, кад својим репертоаром обухвати све ове представнике наше драме, и дубровачке донекле и новије потпуно, од Ханибала Луцића до Антуна Глеђевића, и још више од Јоакима Вујића до Бранислава Нушића, тек онда ће имати права да каже да се национална драма у њему није изгубила и да је национални репертоар у њему одиста заступљен. Истина (сад кад смо прегледали целу драму, морамо и ово рећи) наша драма није сјајна. У иредложеном репертоару, и ако смо га ми са извесним одабирањем састав.љали и очистили од писаца без вредности или без правог литерарног интереса, има ипак драма слабих и досадних. И најбоље па су каткад наивне. Целокупна драма наша није најбољи део наше књижевности. Има књижевних родова које су наши књижевници боље обрађивали него драму. А на љој су, на жалост, одавна почели радити, пре него иа другим пољима. Само, што пису најбољи на њој радили. Његога, у ствари, не припада љој, а Брашсо није ни мислио на трагедије, ни Л. К. Лазаревић на комаде „из другатвеног живота.." Али ма каква да је та драма, то се, као што смо раније рекли, Лозоригата нигата не тиче. Ако је слаба, одговорност не пада на позоригате које једаје, као ни на нас који је тражимо. И опет, ма каква да је, ипак је, бол,а она коју је Позориште заставило него ова коју негује. И напослетку, ма каква да је, ми хоћемо да је познамо. Критика нам, можда, није дала тачне оцене и ми хоћемо изнова да оцељујемо. ПГтампа нам је не износи