Nova iskra

Страна 182.

НОВА ИСКРА

Број 8.

давно крије трављиво сеоско гробље — његова добра оца и брижљиву напаћену матер, што толике наде у љега полагаху. А он их је већ и ваборавио ! . . . — Јест, где је моја младост? — прошапта лагано Јаков Павловић. — Отишла далеко; још стоји само светла успомена на њу. — И он нехотице пружи своје вреле руке некуд у ноћ, као да хоће повратитн све опо што му је време тако злобно узело .... Хладна струја освежи га и он се крете са прозора. Поглед му паде на један сићушан предмет. Он се саже и подиже га са пода. Беше то прамичак дивне косе кестељаве боје. — Ех, још и то?! — помисли пешадиски мајор. — И то је прошло. Тет.рога тМапШг с1 пои т ИИз .... Јест, све је промена и само је она стална. Красно беше то девојче, господар овог прамичка косе. Лепо до заноса а наивно до обожаваља. Оп јој се био и изјаснио; али, ето тако, није могло бити; положај му није то допуштао; а он је хтео, потпуно хтео. Хтео се, веле, и убити, но га другови задржаше, и тако време преви мелеме ! Младости, младости, куда тако журно хиташ ? .. . И он се поново завали на диван, немарно запали загашену цигару и спусти прамичак покрај себе. „Каква противност између вечери, када га је добио, и садашње усамљене, пусте ноћи? !" Мисао му све даље летијаше .... Прошла времепа стајаху пред њим као на длану, са својим радостима, са својом тугом, са жаром младићских тежња .... Све се то лагано и тихо провлачило кроз његову дугау.... све се то више заплетало у једну неразговетну целину, у којој све беше испрекрштано, па ипак тако јасно и на своме месту .... Мишљаше и мигаљаше .... .... Ех, Јакове Павловићу, подетињио си под своју стару главу ! Пус-ти, нека иде својим током; касно је, протрч' зече ! . . . Не стиже, што оде .... На зидном часовнику откуца четири. — Већ тако позно, помисли он, а трепавице се склапаху од умора. У упшма му је брујила пека непозиата музика. Он се налазио у некој непознатој дворани; светлост прамти, да је тешко и гледати ; раздрагани играчи окрећу се према такту бурног валцера. Оп стоји усамљен, не познаје никога. Но гле, пуна женска рука спусти се на његово раме. Каква бешо та рука?! Окрете се: пред њим оно заносно девојче, гато му је дало прамичак своје косе као највернију залогу своје младалачке љубави. Чаробно се на њ сменш и пружа му своје наго руке .... У предсобљу негато јако лупну. Онсе изненада трже. Вај, то бегае само кратак санак ! Би му чисто криво, гато га лупа разбуди; он зажмире поново, не би ли добио потпуну слику. Али сан се бегае расплинио. Позлаћени зраци јутарњега сунца ударали су о његове прозоре; свет је јурио улицама. Он се лагано приближи прозору и отвори га. Јака струја јутарње свежине јурну упутра; багатенско цвеће гаирило је свој красни мирис ; велико царско око нодигло. своју нежну главицу и као зачуђено посматра буповног Јакова Павловића. Из даљине се чуло тихо. брујање звона. Чудна, тајанствена музика, пуна заноса н хармоније, као да изливаше у томе тренутку најлепше химне љубави, непоколебљиву . срећу и свету наду толиких милиона.... све то допирагае до њега, ближе и јасније, и упијаше се.у његову дугау .... Из његових груди оте се дубок уздах. „Христос - васкрс !" брујило је свуд око њега. Ови журтш пролазпици, ова света типшна и звон далетшх звона, ово гаарено цвеће, гато тако мило диже своје главе. Да, све му је то догааптавало: „Христос - васкрс !" — по-

здрав толиких милиона. И његове усне тихо прогаапташе: „Јест, данас је Ускрс, а ти си тако сам!" И он се, за потврду својих речи, обазре око себе. На прозору, преко пута његова. стана, указасеумиљата глава девојчета, са тек развијеним цветом у коси. Јаков Павловић добро се загледа у то мило лице, које као да до сада није ни примећавао. На њој бегае чиста, без икактшх украса, хаљина затворене боје која се у меким и нежним наборима привијала уз њен стас. Леп плавокоси малишап дотрча са стране, водећи или вшпе вукући млађу сестрицу за собом, рече пегато својој старијој сестри, па се сви троје удалигае и изи1)огае на пол,е. Свет је све вигае пролазио и пунио мирне улице ; из даљине јога је одјекивало тихо брујање звона. Јаков Павловић брзо се обуче и стаде тсрај прозора. Н>егови погледи сретогае се сапогледима девојчета; благо руменило обоји њене образе а очни се капци спустише. М алигаан је непрестано скакао и чупкао њену хал.ину, — Ох, Боже, Мирко, буди миран ! — рече му она нежно карајући га; при том гаапну му негато и он погледа горе у прозор господина мајора. Дете као да се зачуди, што их стари и ћутљиви мајор гледа, умири се, али мало час гласно викну : — Али ја хоћу коња, оног лепог дрвеног коња, гато сам ти казао! — А ја хоћу ону лутку, гато је таман као ја ! — допуни млађа сестрица и питајући управи поглед у сестру. Са дна улице показа се и његов сусед, мајстор Марко. Поред њега игаао је лагао и са неком збиљом на лицу неки непознати младић. Девојка се прену, веома порумене, па се радосно и срећно осмехну и очекивагае. — Ах, да, то јој је вереник! — присети се пегаадијски мајор. -- Татице, татице, ја хоћу коња ! — А ја ону велику лутку! — повикагае оба детета у један мах трчећи оцу на сусрет. Отац их благо помилова по глави, рече негато и сви троје уђогае унутра. Јаков Павловић се трже, њих не бегае вигае тамо. Потајни бол обузе му душу. Како мора да је срећан тај радпик у крилу своје породице о зноју лица свога? А он је тако усамљеи! — Петре, брзо овамо ! — викну он војника. Трчи, купи дрвеног коња и велику лутку! •— и он му тутну у руку новчаницу од десет динара. Војник га збуњено погледа. — Но, гата стојига, брзо ! однеси одмах деци мајстор-Марковој. Он седе поново на свој стари диван, н слугаајући свуд око себе кршс бујие младости тек започета живота, радост и весеље на свакој страни, он се јога једном обазре на целу своју прошлост, на свој преживели живот. Тужно му бегае у души, али не тегако и завидно. „Здраво, самохрана старос.ти, а збогом прогали, некорисни животе !" прогааптагае његове усне. Неко лагано закуца. Он се диже н отвори врата. Пред њим ста.јагае плавокоси малигаан, држећи једном руком сестрицу а друГом великог коња. — Христос - васкрс ! — прогааптагае ситни гласићи оба детета. Топли брл хтеде стегнути грло Јакова Павловића. Он се саже и пољуби оба детета, а велика тешка суза остављаше за собом траг на препланулом и отврдлом лицу старога мајора .... Београд, 1899. год. Мил. П. Ћирконнћ.