Nova iskra

Страна 168,

Н 0 В А И С Е Р А

јзрој

10.

Кад то изговори, седе крај њега и, метнувши главу на његово раме, зажмури .... — Само мало овако ! . . . Мало само! И на једаниут јој се тренавиде обилато ороситие, и ћочо метати ирст на уста, дајући му тиме знак да не говори ниШта, и да јој донусти Да остане тако. БЈега то јако дирпу, јер је увек, кад види зкенске сузе, мекшао као восак. Иоверење, гато показа према њему, дирну га и испупи му срце слатким осећањем. — Останите, госпођо, увек крај мене, дајте ми право на себе. Госпођа Елзенова не одговори, само јој из очију лијаху крупне сузе. — Будите Моја — понови Свирски. Она Му пребаци руку на друго раме и приви се уза њ, као што се дете нривија уз мајку. А Свирски, пригнув се, пољуби је у чело, затим јој почс пољупцима брисати сузс с очију — и постепено га обузиманто пламен : до мало је узе у своја атлетска наручја, притиште је из све снаге на груди и поче тражити својим уснама њене. Али она поче да се брани: — Не ! Не ! — говораше задихана ... — Ти ниси као остали .... Доцније! . . . Не ! Немој .... Смилуј се ! Свирски је држаше у наручју, заваљену натраг. У тај мах био је баш као и остали, али на срећу госпође Елзенове, одмаХ по п.еним речима, чу с-е тихо куцање на вратима. — У исти мах одскочише једпо од другог. — Ко је ? — запита гостш1)а Елзенова огатро. На вратима се појави намргатено лице Кресовичево. — Молим за опроштај — рече на претрг —• Ромул

кашље, можда ,је и грозничав .... мислио сам да треба да ваМ јавиМ. Свирски се диже. — Треба ли ићи лекару? Али се госпођа Елзенова воК бегае прнбрала. — Хвала> господине, -— рече — ако устреба, т№слаћемо кога из хотела, али прво морам видети дете.... Хвала! А са.д морам ићи — дакле до сутра !... Хвала! Рекавтпи то, пружи му руку, коју он принесе устпма. — До сутра — и сваки дан. До виђења ! Госпођа Елзенова, оставпти на само с Кресовтпем, погледа га охоло. — ПТта је РомуЛу ? Он постаде јотп блеђи но обично и одговори скоро иабусито: — Ништа, — Шта то значи ? . . . — То значи да.. . . отерајте ме, госпођо, јер — побеснећу ! И окренув се у месту — оде. Госпођа Ел.зенова стајаше за тренутак с муњама гнева у очима и намрштена, али јој се мало по мало чело тточе разведравати. Имала је пуних тридееет и пет година, и опет ово беше нови доказ, да јој се дражима нико не мозке опрети. Приђе огледалу, као да тражи у њему потврду овоме миш.љсњу, А Свирски се враћао у празном вагону у Ницу. миришући нспрестано руке, које су мирисале на хелиотроп. Био је узбуђен, али срећан — и крв му јуратпе у главу, кад т'од би увукао задах омиљенога мириса госпође Елзенове. (НАСТАВИЋЕ СК)

ГЛТА11ТА. СУДБИНА. ПЈЕСМЕ АДЕ НЕГРИ СЛОБОДНО ПРЕПЈЕВАНЕ СРПСКИ

XXIII

з а га т о г

I. Једноме имаде двадесет љ@т&, Пјесник је, лијеп је, силно ме вблн ; С његових усана уху ми птет;1 Пјесма му, и јеци њезини тмоли. Ои, силан крилима пјесничког лета, Када ме за поклон срдашца моли Збуни се, Аморов ланац му сметЛ, И суза силество досада проли. Преда мном ночешће молећи клечи, Будућпост и славу пред моје ипге Полаже, и ттема довол.но речи Да каже те своје жртвице многе; Ал' у мом срдашцу глас му не јечи, Тер одзив пе чује дуитс ми строге. II. Други је суморап, чела је хола, Покретп његови хладни су, крутп.

(гтаставак) Пунан је поноса муштсога пола, Силено љуби ме и ако да ћути ; Види се, витсз је из добра кола. Из огња ипак је већ витно пути Прхнула до мене дугаа му голГц Из огља гато му се из ока жутн. Почешће кадано сунашце сједа Љубави његове силена клица Узаври, и ои ме укочетт гледа, Тада ми срдашца затрепти жица, К њему би летиуло, и ако ттред,1, Баттт као на мамац нлашљива птица. XXIV з а т к а Ћивтински свијете, пун богатунД, И њихних оттијех трбуха славних, И гадних и Ситних земских рачуна, II дјевојака јавних ;

Свијете, у којем госпође ирвб У цркви швалере траже, у коме Бракблом и пљачка свуда се стрве, А наде нам се ломб, Ттт дакле то желигп, свијете гаднн, Да презрем идеал због тебе гњила; Ти дакле то кушапт, кепецу јадни, Подсјећи моја крила! Ти зевага, ја пјевам; пузиш, ја летим; Ти лажетп, уједаш, и ја те мрзим ; Ти лежига, ја ходим сврхама светим Кораком својим брзим. Људи су у теби гује и гуске : Лукави невјеште замкама лове ■ С тог летим из твоје клијети ускб Куда ме судба зове. Ја летим звјездама, свјетлости хоћу, II ма да слаба сам и мала мЈ^ха, Шибаћу себичност и твоју злоћу Камџијом свога духа.