Nova iskra

I

Страна 200.

НОВА ИСКРА

Бгој 12.

— Да шта мислиш? Знам ја све што ти је потребно. Нећеш се у нас постидети, Марко мој, — и старац, задовољно се смешећи, лупи сина по плећима. У то се поново зачу лупа и Јован се појави на вратима. — Шта си учинио са стварима ? — упита Павле. — Јеси ли све унео ? — Све је на своме месту, одговори Јован. — А сад хајдмо вечерати, — окрете се Павле Марку. — Ни птице не могу само о песми живети. (НАСТАВИЋЕ СЕ)

ЗМАЈУ 0 педесетогодишњици љегова књижевног 1'лда

У

српскоме перивоЈу Српска вида вепац спледа, Да окити гдаву твоју, Да увенча твоја деда; Ведра срца Србадије, Још пуније душе миља, Са неба се сунде смије, Бог ти деда бдагосиља. Прими венад, дични Змају, Српска ти га чеда дају!

Адексинац.

Деда твоја, нагаа дико, То је српска сдава трајна; Песмо твоје, миди чико, »Певанија« — звезда сјајна. Љоме си наи сдаву стек'о, Песмом сн нам дао крида; II дедоме свету рек'о : Јога јс жива српска вида! Прими венад, дичнн Змају, Српске ти га виде дају. Пода века трудпа рада, Песмом роду, — хвала, хвала! »Песма нам је извор нада, П е с м а н а с ј е о д р ж а л а.« Вдагодарна Србадија Поздравља те са свих страна, Топле жеље небу вија: Живи Воже ведикана. Живи Боже Српску дику, Слава Змају Сдављенику! ЈУТилорад ЈУ!. ЈТеШровић.

ДВОРСКА ЛУДА (од Е. Станса)

краљову двору гости се веселе, Све им се донесе гато год позажеле. Редом им се деле колајне и дарн, А випо се точи у златни пехари, Свирка је и песма госте раздрагала, А из дворског луде пресипа се шада. Ал' је добре воље та будада пуста, Данас би и мртва насмејала уста. Тад се диже краљу у иуној висини, Одао је хвалу лудиној вештини : »Чули сте га ето, гости моји часни, Тај уме шта уме, уме да булазии. Кад сам брижан, сетап, ја се њему враћам, Шада му је дужност, — та зато га пдаћам. Ал' лудаче драги, тог је доста било, Сад се мени нешто друго зажелидо. Ја бих нешто ново, ја бих нешто јаче, Сад би вод'о видет' како луда пдаче.« Заповест је била што јс краљ изрек'о, Пак је сео, чек'о, — ад' није дочек'о. Лудино се лице уозбиљи часом, Проговори краљу уздрхтадим гласом: »Хвада, светла круно, на твојој милостн —

Ти ме лепо плаћаш, — али сад оирости Не треба да кажем, увидећеш и сам: Шалу сам ти ирод'о, али сузе нисам. Да пред тобом плачем, није ми у моћи, Сузе мене дече кад сам у самоћи ; Шадом друге лечим, другима је дајем, Сузе су ми свете, суза пе продајем.«

М ЕЂУ ТРЊЕМ

Змај.

(РАУ8ЛОЕ 1ЈЈТ1МЕ)

ЦуКнате ди, шта је то трњина, црни трн, Ргитиз зртоза? Пруће и трње јој је црно, лишће тамнозелено, цват био, а плод црн и округао. — Рађа сваке године, ако јој само не пане мраз у цват. . . , Пруће јој је добро за ватру, за ограде, за штапове, а може поднијети и за чибуке и за бичаља. Лишће јој није ни за шта, мањ што га козе брсте — па и то ријетко. Цват јој не мирише бог зна како. А плод јој је опор, купи уста, све док га не убије мраз. Од тога се плода прави неко пиће, налик на вино, ама није вино. Зове се туршија. Кад се гледа, рекао би: вино; а кад се окуси: тцћ! Јок! На обали једној, на узвишици, има читаво шибље трњина. Пркоси вјетру, слани и шњеговима. Највише инајчвршће је рашће иа оном комаду. Па се ноноси од ружичних шипина, од вињаге, од чешљуге. А у дно јарка' ни да гледа неће: доље је била у цвијету РггтиГа ^епз и истом почела пупати МуозоИз ра1из1Нз. У трњу је била једна љубичица. Њежна, истом се развила из пупа. Струк јој је био ни висок, ни низак, ни танак, ни плахо једар. — Главу је обарала земљи, од скромности, и свјесна своје вриједности. Љубичица Је најљепши цвијет. Особито ова у трљу. Она цијела главица, они загасити залисци на њој, оно плавичасто лице, она медна уста са ситним прашњацима и танким Језичцем — све је то било јединствено. Природа је ваљда то само за њу измислила! Па је опет била скромна. Није дизала главе у небеса. — Шта би имала и да види око себе ? Само трље. А она је знала колико вриједи. С тога је и гледала једнако низа се и преда се, А да ли је мирисала ? Не знам : она је била дубоко у трњу. А трње је било плахо оштро, бод.твикаво. Чинидо ми се, да се трње поносило својом љубичицом и да ју је вољело. Док је била у заметку и у пупољку, оно ју је чувало од мраза и неногоде. А кад се развила, грануло је прољетње сунце, и падала је росна киша па све око ње. Само није на њу. Трње је претјеривало у својој пажњи. Заклаљало је и од најслабијег лахора, чувало је и од животних зрака сунчевих и од угодних капљица кишних. — Бојало се, да јој по чем не науде. Љубичица је чезнула за тим. Чезнула је, али није знала, није била свјесна своје чежње. Она је слутила, да ће је нешто обасјати и загријати. Али није знала, шта је топлота. Слутила је, да ће јој то бити неугодно у први мах, али да ће је, послије тога, оно нешто љубазније обасјати, силније загријати .... Она је тако слутила, али није ништа разумијевала, ништа схваћала. Па је као очекивала, да ће јој се примаћи неко биће, које ће је пошкакљити по љежном јој лицу, потражити слаети у љеним устима, — наћи и сркати. Н>ој се чинило, да се то мора стећи сигурно, ускоро, изненада. А трње је гледало разрогаченим очима у тај цвијетак, и сматрало је својом заслугом, што је случајно