Nova iskra

С тгана 264

НОВА ИСКРА

Б рој 15 и 16

Једно место п. У понавља ее двапут у п. XII и оба нута неумешно, док је оно у п. У беспрекорно. То је V 391|2: „и тада иреста ветар и настаде тшшша", = XII 168(9 п XII 400 (с малом модиФикацијом). Помедајмо само последњи сдучај. Одисеј с друговима не може да отпдови с Тринакије шест дана, јер дувају непогодни ветрови северац и исгочњак. „Седми дан", стоји на то, , иресгаде олуја и ветар и ми се укрцасмо, наместисмо катарку, развисмо бела једра и навезосмо се на ншроко море" (стр. 233). Ово је сасвим јасно: Одисеј може да отпдови што више нема ветра. Али како се ту песник нетачно изразио! Ветар треба и за пловљење, једно; друго, није Грке задржавадо то што су ветрови биди јаки, него што су дували у неповољном правцу: правац је требадо дакде да се промени а не јачина ветра. Али осим и. V употребиде су п. X и XII још један спев. Срећом ми смо у стању данас у некодико тај њихов други извор да реконструирамо. Пре свега његова првобитна Форма није нам очувата него је промењена: некада је причање бидо у 3. дицу, док сад у X и XII п. Одисеј сам прича своје доживљаје. Откуда изводимо ми то? У п. XII прича Одисеј, како су његови другови на Тринакији, док је оп спавао, иокдади Хедијеву говеду, и наставља овако: „Међутим ја се пробудим... осетим нрпјатан мирис неченог садаи... завапијем бесмртним боговима: „Оче Зевсе и остали вечити бдаги богови! Ви ме на моју несрећу уснавасте; а другови моји, оставпш овде, грдно преступшие", Одмах оде Аамиетија да јави Хелију, да смо му краве поубијали; а он одмах тужним срцем завапи бесмртницима: „Оче Зевсе и остали бдаги вечити богови! Казните Одисејеве другове, који ми од беса поубијаше краве, што бејаху моја радост..." На то му Зевс, скупљач облака, одговори: „Хелије!... Ја ћу им скоро сидним громом разбити лађу у сред сињега мора". Све сам то чуо ја од леиокосе Калиисе, која је, као што сама казиваше, чуда од гласника Херме да ће тако бити (ст. 374—390; стр. 232—3). У овим речима имају ствари које нас, кад добро нромислимо, морају изненадити. Назначивати извор ради потврде оном што се прича, сасвим је непоетски. То је једно. Друго, ова је енизода на врло незгодном месту, може се рећи на најнезгодиијем што је могла добити. Јер кад иесник хоће да исприча две радње које се збивају у исто време, он их ставља иди једну иза друге, или једиу у другу, али увек где се у првој известан део свршава, где има као неки одмор. А како је у нашем сдучају? Еиизода о којој је реч уметнута је, но на месту где никаква одмора нема. Тај необичан положај њен дао би се објаснити само у једном случају : кад бисмо могли узети, да је Одисеју било познато да је Љмпетија похитада Хелију баш у тренутку кад се он прибдижио лађи, и да се сцена између Хелија и Зевса догодила баш између тог тренутка и Одисејева доласка. Али та,ј је случај искључен, .јер онда је песник морао претпоставити да је Херма и то казао Кадипси и она Одисеју, а то би било тако бљутаво, да нросто иије могуће. — Чиме сад да се објасне ове две незгоде? Ношто се оне у нрвобитној коиценцији не могу разумети ии код најслабијег песника, то је неопходно да оне нису првобитне него да су дошле услед маханичког дедања. У чему би нак оно бидо, види се лако из тога што тих тешкоћа нестаје на један мах, кад причање у првом лицу преобратимо у причање у трећем лицу (разуме се, изоставивши последњу реченицу у којој се казује, откуда Одисеј зна оно што прича). Према томе имамо право узети да је то и била првобитна Форма. Питање је сад, шта је све из тог извора у данашњој Одисеји? Одговор налазимо у Факту, да је од почетка приче о Кирки до Тринакије све нераздвојно везано. Од тог старог спева био би дакле остатак главни део песме X и XII. Тако смо успели да покажемо два хетерогена елемента у нартијама које су, поред остадих, чинпле по Видамовицу

нрвобитну Одисеју. Али није само то резултат овог разлагања. Доказано је напред да је Калипсу створила несма V. Шта је било онда с Одисејем иошто је отпловио од Кирке у гдавном извору п. X и XII, кад он није знао за Калипсу? Природно је, да је он ту непосредно од Кирке долазио к Фејачанима. И чудноватим сдучајем у Одисеји се сачувала та версија на једном месту. Она само потврђује тачност нашег закључка, у толнко пре што се може доказати да је њу на данашње њено место ставио аутор песме X и XII. То је место XIX 273—80 и гласи: „(Одисеј) је, враКајуКи се с острва Тринакије, изгубио на сињем мору све верне другове своје и пространу лађу, јер се разгневише Зевс и Хедије, коме Одисејеви другови краве поубијаше. Сви они изгибоше на бурноме мору и само се Одисеј спасе на катарци, јер га вали избацише на сухо код острва богу милих Фејачана, који га срдачно примише итд." (стр. 359—60). С друге стране, кад је првобитно засебна песма о Калипси додана с нреда причи о Кирки и Одисејеву додаску на Фејачко острво, она мора бити својим завршетком слепљена негде с том причом. Тачно границу између њих ноставити ми не можемо, јер оне нису механички еастављене; али свакако спој ће бити на крају п. V, где је представљена бура; Одисеј је пошао од Калипсе на спдаву и зна да му нредсто.ји на путу опасност — ова бура припада дакле несми V; али она припада и песмн VI, јер Одисеј је наг избачен на Фејачку обалу а нагим га је начинида бура. Ироучимо брижљивије тај комад и наћи ћемо да у њему имају неколике незгоде које се овом хипотезом депо уклањају. За то говори и ова противуречност. У п. V ст. 344 каже Леукотеја Одисеју: „Скини те хаљине, нусти твој сплав ветровима и пливај свом снагом твојих мишица до земље фејачке, где ти је суђено да се сиасеш " (стр. 104). Међутим на крају те песме, а тако у и поч. п. VI Одисеј не зна где ја: „Авај мени!" веди он „на чију ди сам земљу сад опет дошао ? Да ли су оходи, дивљи и нетграведни ови људи? итд." (стр. 114). Обе верзије не могу бити од једне руке, дакле граница мора бити негде између њих. Али, као што смо рекли, спој је учињен контаминацијом, те се одређена међа не може да означи: јамачно је контаминација почела још од V 371, тј. од места где (Здисеј узјаше на греду (стр. 104). На завршетку да споменемо још шта је најчудноватије и, можда поред још једног нримера, јединствено у Одисеји код песме о Калипси. Она је једна целина, завршена, нрема томе једна засебна песма (ЕшМцесИсМ). То се види отуда, што она не претпоставља ништа нарочито а уопште ништа не припрема: Ми знамо да Носејдон није више гневан на Одисеја и да ће наш патник иајзад зацедо доћи к Фејачанима; тиме нам је речено и да ће се он кући вратити, јер по миту (а он је био иознат старој иубдици) Одисеја су Фејачани довезли на Итаку. Н. ВулмК. (НАСТЛВИЂЕ СЕ) * * * (М. ЉЕРМОНТОВ)

Прод вратима светог храма, Стајао јо проојак худи; Тужна дица у оузама, Просио је милост људи.

»Кору хдеба!« - у .јауку, Нарицашо просјак јадни, Ал' у бдеду, суху руку Неко спусти камен хладни!

Тако и ја молећ' тебе, Љубав твоју, — тол'ке данс, Варао сам навек себе..., И трз'о се од обмано! Алексииац. Шилорад ј Ш. ПетроЈзик.