Nova iskra

Страна 310.

Н 0 В А ИСКРА

Број 18. и 19.

Цикада4) припада колу инсеката, реду Хемиптера ијхи Двокрилаца. Има их 400—500 врста, од којих је већина по топлим пределима а у Европи негде далеко северно. Ми смо мало више рекли, да за нас није ни мало примамљива „песма" цикаде или управо њено цврчање, него нас више занима сложност љсног органа за цврчање, док међутим у древно доба привдачилаје цикада својом „песмом" пажњу природњака и песника; она је опевана од песника и одевена многим бајкама. Од свију старих песника највише се истиче Анакреон (рођ. 559. пре Христа); оп се највише одушевљава „умилном песмом" цикаде, како и други песници веле из тога доба. Ево његове једне песме у слободном преводу:*) Срећна ди си ти, цикадо, Кад са врха витих грана, Задовољна росном храном, Клитев1 песмом ко краљ силни. Ти весниче лета мида, И муза си ти љубимад, Анодо те сидно воли, И даде ти звонка гласа. Тебе старост наћи неће, Везболан си, мили певче, Ваздан иеваш мидо, сдатко, Кроз тело ти крв не струји, Боговима ти си равна. У овој једној песми огледа. се огромна наклоност старих Грка овом полукрилцу, а грчка антологија има више несама ове врсте, од којих ћемо неколико доцније навести. Ми смо напред рекли, да цврчање цикада, а нарочито кад их цврчи више у једно исто време, ако нам није баш сасвим непријатно, оно је бар несносно кад се дуже слуша, а међутим стари се Грци нигде не туже на ово, него још са великим одушевљењем сматрају цикаду и њену песму као битан део лета, без чега би оно било пусто и тужно. Хералдице лета, назвали су их други етари песници, јер оне смењују кукавицу као весника пролећа и своју „песму" отпочињу тек кад кукавица умукне. По овоме, на сву прилику, постала је и ста-ра скаска о постајању цикада од кукавичије сузе, т.ј. онога производа пенасте цикаде (Арћгорћога вритапа), која се често у нролеће виђа на многим пољским биљкама по ливадама или на врбама. У тој пени доиста се крију ситне цикадице, али оне нису младост великих цикада певачица, као што се је мислило у старо доба, него су засебна врста. Хесиод описао је цикаде као глас жарких дана: Кад са кридима плавичним, Са гране зелена, звучна цикада, Којој је рана и нпће роса бдистава, Запева људима гдасну песму своју, Иева од зоре ране до заранака, Најјаче кад Сириоп жеже зраком својим. Готово се ни појезији не може опростити тврђење, да цикада живи од росе, али, по мишљењу или скасци, оне су преображени људи, који су очарани песмом муза заборавили на храну и пиће. По другог старој грчкој окасци била је иевачица цикада син или муж Зорин (Еос), која је за њ умолила од Зевса бесмртност, али је заборавила да у мдлби затражи и вечну младост, и кад је он услед тога и временом почео да стари, удови му се сасупшше а само му остаде глас, онда га је Еос претворила у цикаду, коју је свежила својом росом како би и даље могла слушати глас њен. Истина је да се цикаде не хране лишћем, али сисају сок из биљака и то увек у г.еликој количини, а то чине и све њене сроднице, које сплдају Хомоитерама (пододреду Хемиптера). 4 ) Цврчак, СЛсаЗа, кога има у Србији довољно као врста ШсаДт? р1ећеја и друге, а нарочито по шумама око брестовачке бање где се од њихоиа цврка разлеже шума докле год сунце жеже. Агикгеоп. (ЛегзеШ уоп Н. А. Јип^ћапз, стр. 36.

Из ово мало података види се већ, колико су стари Елини обожавали цикаду, не због њене сиољашње лепоте, него због њеног цврчања, које су они у своме одушевљењу невањем назвали. Али се они нису задовољавали само слушањем цикаде у шуми, него су је хватали и држали у кавезима код својих кућа, да се и на своме дому увесељавају њеним певањем и да их она тихо успављује. Тако нам прича старогрчки песник Теокрит. Стари Грци приписивали су цикадама фино осећање тона и такта. Лик једне цитаре, на којој је била цикада, уздигли су за симбол. За објантњење овога, они причају овако: једном се је при питијским играма појавила утакмица на цитри између једнога Локранца и једнога Регинца. При тој живој утакмици прсне Локранцу жица на цитри и он би био потпуно побеђен, да у најгорем моменту није слетела једна цикада на његову цитру и својим је гласом заменила. Од тога доба су цикаде у Регинаца неме и певају само у Локранаца. Из захвалности посветио је Локранац металну цикаду питијскоме богу, а на новцу у Локранаца има, као победнички знак, цитра са цикадом на њој. И Палас Атина, изналазачица свирке на фрули, представљена је са цикадом на врху свога копља, а на једној старој слици види се каво Одисије силази у нодземни свет и умирује Кервера са цикадом у руци, онако као што га је некад очарао ОрФеј својим свирањем. Омир сравњује цикаду са старешинама који седе на градским бедемима и посматрају борбу : Слични цикадама, које у шуми Са зедеие гране пуштају свој звучни гдас, Седоше главари Троје На кулама градским. Да наведемо још неколико песама старих грчких песника у славу цикаде. Ми их наводимо у прози. Цикада на копљу Палас Атине Не певам ја само своју песму кад ме у хладовитим врховима дрва распламти живи жар на певање, весело песмом пратећи путнике, без награде, освежена росом умилном, него ме видиш и овде на копљу Атине, које се издиже над клобуком њеним — мене цврчка из луга. И тако, као што мене муче луде, тако ја штујем божанску девицу, која и сама извија умилне звуке из фруле своје. Леонида Тараптски. УхваЋена цикада. Што скидате, о пастири, мене усамљена цврчка, пријатеља дивљипе, суровом руком са росне гране? Мене Филомелу НимФа, која у средини дана, кад сунце ожеже жарко, цврчи по брдима и хладовитом лугу. Осврните се и погледајте на јата и жагор чворака, дроздова, косова, ту прож.дрљиву секту разбојника весела усева; њих, пустошине, хватајте и ништите, а чему пакостите мсни ? Зеленом лис/гу и свежој роси зар ? Неиознати. Мртав цврчак. Не звучиш више својим лепршавим крилима, цикадо ; не цврчиш више као пре по широким пољима. и нећеш ме више, уморна у хладу дрва, веселити песмом, која шушти са крила твојих. Мназалкас. Гроб цврчков И ако ти се чини, о путниче, да је мален мој гроб, а да се мрамор једва издиже над прахом, опет за то ја славим дело Филене, која је веселу становницу џбуна, мене, цикаду, гајила. Две године ме неговашс умилно