Nova iskra

Стра-на 312.

НОВА ИСКСА

Бгој 18. и 19.

— А је ли свирао на виолину? —■ Није се ћеманета ни дотакао! Два пут сам му подносио, — узме га полако и одмах ианесе, одговори Захар осмехујући се. — А да му не дам да иије? — Не, почекаћемо још један дан, па ћемо видети шта ће бити. А шта сад ради? — Затворио се у гостинској соби. Делесов уђе у кабинет, изабра неколико француских књига и јеванђеље на немачком језику. — Однеси му ово сутра у собу, али добро пази да не оде како! рече он Захару. Сутра дан јави Захар господину да свнрач није спавао целе ноћи: само је ходао по собама, одлазио у бифе иокушавајући да отвори орман и врата, али је све то, захваљујући Захареву стараау, било закључано. Захар је даље причао, како је, учинивши се да ђоја спава, слушао како Алберт у мраку сам са собом нешто мрмља и маше рукама. Алберт је свакога дана бивао све мрачнији и ћутљивији. Делееова се, изгледаше, бојао, а лице му је изражавало болеснички страх кад год им се погледи сусретаху. Није се дотицао ни књига ни виолине, аније ни одговарао кад би га што питали. Трећега дана од музичарева бављења дође Делесов доцно у вече кући, заморен и растројен. Целога је дана ишао, радио за ствар, која му је изгледала веома ироста и лака, па ипак, како то често бива, не по|е ни корака даље и ако се беше баш својски старао. Осим тога, отишавши у клуб, губио је на висту. Као да беше изгубио присебност. — Та, Бог ће га знати! одговори Захару, када му овај изложи јадни положај Албертов. Сутра ћу дознати тачно: хоће ли или неће да буде код мене и да слуша моје савете. Не — овако и не треба. Изгледа да сам учинио све што се могло учнити. „Па сад чини добра људима!" мислио је сам у себи: „Ја се стешњавам, и држим у кући то пр .тг ,аво створење, те изјутра не могу примити непозната човека, бринем се, трчим, а он ме гледа као каквог злотвора који га је само из задовољства у кавез затворио. А најглавније што сам за себе неће ни корака да учини. Тако он, па тако и сви! (ово сви односило се у опште на људе, а нарочито на оне с којима је тада посла имао). Па шта је сад с њим? 0 чему мисли, шта ли жали? Жали ли разврат из којег сам га извукао? 0 понизкености у којој је био? 0 ништавилу из којег сам га подигао? Види се да је већ толико клонуо да му је тешко и гледати поштен живот". „Не , то је био детињски поступак!" заврши Делесов. „За што да ја друге исправљам, када имам хвала Богу и о самом себи доста да бринем." Хтеде га тог часа отпустити, али, размисливши мало, одложи до сутра. Те ноћи пробуди Делесова пад стола у предсобљу, жагор гласова и лупа корака. Упали свећу и зачуђен поче ослушкивати. — Чекајте, ја ћу већ казати Димитрију Ивановићу, чу се Захар. Алберт мрмљаше нешто громко а без везе. Делесов поскочи и са свећом истрча у предсобље. Захар у ноћној одећи стојаше према вратима, Алберт са капом и у алмавиви гураше га од врата и промуклим гласом викаше на њ. — Ви не можете да ме не пустите! Ја имам свој пасош, ја вам ништа нисам узео. Слободно ме прегледајте. Ја ћу сад право у кварт! — Молим Вас, Димитрије Ивановићу! обрати се Захар господину свом, бранећи својим леђима и даље излазак из предсобља. — Устао је ноћу, нашао кључ у мом огртачу, на исгшо пуну флашу ликера. Зар је то

лепо? А сад хоће да иде. Нисте ми заповедили, па га за то и не могу пустити. Алберт, угледавши Делесова, стаде још јаче наваљивати на Захара. — Мене не може нико задржати! Нико иема права! викао је он, све више и више подижући глас. — Уклони се Захаре, рече Делесов: — Нећу да вас задрзкавам а и не могу, али бих вам саветовао да останете још до сутра, обрати се Алберту. — Нико ме не може задржати! Ја ћу право у полицију, викао је Алберт све јаче и јаче обраћајући се само Захару а и не гледајући у Делесова: Стража! повика у један мах неприродним гласом. — За што вичете. кад вас нико пе држи? рече му Захар отварајући врата. Алберт ирестаде викати. ,.Није вам пошло за руком! Хоћете да ме убијете?! Нема!..." мрмљао је за себе иавлачећи каљаче. Не поздравив се, а продужујући да мрмља неразумљиво, изађе кроз врата. Захар му осветли нут, иа се врати. — Хвала Богу, Димитрије Ивановићу! Треба сад сребро прегледати. Делесов само заниха главом и ништа не одговори. Живо се сети прва два вечера која проведе са музичарем, а сети се и последњих жалосних дана које, због његове кривице, Алберт овде проведе и, што је главно, сети се оног пријатно измешаног осећаја дивљења, љубави и сапатње који у њему од првог погледа пробуди овај тућин, па се ражали. — Шта ће сад бити с њим? Без новаца, без топле одеће, сам у ноћи .... Дође му да ношаље Захара по њега, али беше већ доцкан. — Је-ли хладно напољу? уиита Делеоов. — Јак је мраз, Димитрије Ивановићу, одговори Захар: — заборавио сам да вам јавим, да ће нам до пролећа требати још дрва. — А за што си онда говорио да ће их доста бити? VII На пољу је доиста било хладно, али Алберт није хладноћу осећао — тако је био загрејан од вина и свађе. Изишавши на улицу он се окрете и радосно протрља руке. На улицп је било пусто, али дуги ред светил>ака још је сијао црвеним пламеновима, небо је било чисто и звездано. Шта? рече окренувши се према осветл 3 еном прозору на стану Делесова, па, завукавши руке под огртач у џепове и подавши се у напред, пође Алберт тешким и несигурним корацима по улици. Осећао је у ногама и желуцу страшну тежину, у глави му је брујало, некаква невидљива сила као да га је бацала с једне стране на другу, али он је ишао напред право ка етану Ане Ивановне. По глави му се врзоше чудне, невезане мисли. Час се сећао свађе са Захаром, час опет мора и првог свог доласка са паробродом у Русију, час срећне ноћи коју проведе са другом у дућану поред кога баш сад пролази; у један мах опет почиње да пева у мислима пекакав познати мотив, те се сети предмета своје страсти и страшне ноћи у позоришту. Али не гледајући на несвезаност, почеше му се све те успомене тако снажно представљати у његовој уобразиљи, да је већ, нокривши очи, почео заборављати шта је баш стварно : да ли ово што сад ради или оно о чему мисли? Мије знао а није ни осећао како му се ноге покрећу, како се запоси и удара о зид, како гледа око себе ни како прелази из улице у улицу. Оп је разумевао и осећао само оно што му се у представи смењивало и мешало. Пролазећи по Малој Морсгсој Алберт се спотаче и паде. Тргнувшп се у тренутку угледа пред собом некакво огромно, величанствено здање, те пође даље. На небу не беше ни звезда, ни зоре, ни месеца, а доле не беше ни