Nova iskra

И с К Р А

Страна 295.

ревносно се био зарио у књиге, тражећи у њих потпоре и снаге. За то време он ништа не чу, шта је било са Мартом и веома страховаше за њу, нс усуђујући се да у писму за њу распита. На нослетку једнога дана доби писмо из Србије, са поштанским жигом свога родног места; руконис беше женски и несигуран. Знао је он добро, чија је то рука била. Лака му дрхтавица прође тсроз дело тело. У највећем узбуђењу јурну он у собу, не би ли га могао мирно лрочитати. Скоро не дишући читаше оне ситне редове, које је она својом несигурном руком писала: „Марко, знам да вам досад писам писала и да је то први и последњи пут. Ово је последњи опроштај, по-

и сама својој суровости, али без ње не би ништа било. Отишли сте а ја вам ништа не рекох. „Ја сам знала да сте ви желели да будете непрестано поред мене, да сте се усиљавали одрећи тога само да не нарушите спокојство мога живота, знам, али у томе нисам могла наћи другог излаза до да ви одете, шат ће и време дотле учинити своје. „Ви и сами знате, како је у нас са васпитањем девојагса; колики је велики утицај мушкиња на нас. Свршиле смо, што се имало свршити ; изучиле што нам се у овако скученим приликама може дати и са ведрим погледом и осмејком на уснама идемо на сусрет будућности, коју, разуме се, као свако без искуства, представљамо

Јрад Јјочац.

следња речца, која ће вас опоменути и преко толиког простора што нас раставља ; последњи уздисај који се још може послати. Ми се нећемо више видети, ја сам у то тврдо уверена; али нећу, не могу, да с вама још последње речи не проговорим, и ако сте тако далеко. Колико ми јади душу нритискују, а тешко их је одагнати, и чинећи ово ја осећам како се моја прса ослобођавају у неколико тешког терета. „Ви сте отишли; ја сам тако хтела, јер ми нисмо могли живети у миру и срећи. Хвала вам што сте ме тако брзо послушали. Како ми јо растанак тешко пао, то ћу само ја знати, али тако је морало бити. Чудим се

само у ружичастим бојама. Али циљ живота тек сад настаје. Сањање, и то сањање о љубави игра знатну улогу у нашем животу; ми се обзиремо на све стране, неће ли се остварити наш давно жељени план. Најзад, он је ту, па било да га је љубав створила, или су нам га просто прилике донеле, све једно је. И ми му полажемо у руке све што имамо, што можемо дати: љубав, срећу, мир и т. д.; слепо верујемо његовим речима; оне нам силно падају на душу. Али у исто доба ми и не знамо, како могу бити ништавне те речи! До каквог се извитоперавања може доћи, тешко је и замислити .