Nova iskra

Вго.ј 22. и 23.

Странл 359.

бима? Није ли и раније било убистава и отмица, насиља и скрнављења не само српског образа но и светиња српских, па се не јави тако снаасан — самосталан — покрет као онај од 1804. год. ? У изпошењу историске грађе за историју оног великог покрета 1804. године непрестано стоји једна страна нејасна и довољно необјашњена. А из самог тока догађаја види се да је нешто морало претходити сечи кнезова по нахијама. У ономе што изпоси Ранке, по Вуку, изгледа, као не би било довољно узрока за сечу кнезова. Тамо се говори, како су насиља дахиска била таква и толика, да су досадила не само Србима но и Турцима спахијама. С тога се спахије обратише за помоћ Цариграду а српски кнезови састану се негде у манастиру и

„жао тући с правоверним, већ војску друге вере и на„рода, те ће им бити како није било никада ни једноме „Турчину." Дахије су се домишљале ко то може бити, и најпосле су дошли до закључка, да то нико други не може бити но раја. С тога они (дахије) одлуче да пођу у унутрашњост и да побију све оне знатније људе, који би им могли бити опасни. И, ето, с тога је настала сеча кнезова, с тога је плануо и први устанак. Зар то не изгледа на први поглед јасно. Па опет није тако у свему. Опет је узрок устанка друкчији. Из онога што ниже следи, види се да је прво био договор да се устане против Турака, па после тога договора дајенастала сеча кнезова. По ономе, што је до данас писано о сечи кнезова,

Лреље. Сликао г. саставе писмено султану. У том саставу тужише се кнезови, како су их дахије са свим похарале, и већ у лику онасале, „па насилницима није ни тога доста, налећу им „се на душу, веру и част; муж није господар својој „жени, ни отац ћери, ни брат сестри; просипље се грдња „на манастир, на цркву, на пона и калуђера. Па ако „си нам цар, цвилели су људи, ходи нас опраштај на„силника; ако ли не ћеш, а ти бар нам подај гласа да „знамо, иа да нагнемо у планину, или да скочимо у воду, „те да се давимо." Султан добивши ту тужбу поздрави дахије, „ако се не окрену управљати друкчије, да ће на „њих војску послати, али не турску, јер се правоверним

Свехислав ЈовановиА. зна с.е да је та сеча била друге половине месеца јануара 1804. године, па је после тога одмах настао покрет. Али на све ове догађаје даје мало више светлости једно писмо ондашњега црногорскога владике Пвтра ПетровиИа I. Његоша, доцније светог, које је писао дечанском игуману Хаџи Дапилу. У том писму владика пише пред сам устанак игуману и јавља како ће се и Срби и Црногорци подићи против Турака и саветује му шта да ради са ћивотом св. краља. Писмо гласи: „Преподобни отче и Брате, данило, 1гумене дечан„ски и сродствениче здравствуите, датие на знан^, добро „да пазишг, оће ова година имамо намереније ми Црно-