Nova iskra

Страна 358.

НОВА ИСКРА

Б рој 22. и 23.

само клевета и занист и који се брани иотвором, а кому силио годи, ако му рекнеш: е је и поштен и мудар и захвалан. За то нас и прате за цијелога живота мртвачка звона. Сваки час закопавамо коју наду, по коју жељу! Често и често закопавамо и љубав, што 'но је спратио у гроб баш тај исти глупи свијет. А да и не спомињем идејала младости те чежња душе. Наша је бол немоћна. Лазари душа а често и тијела — нролазимо животом; људи се смију, а звона, та ужасна мукла звона ударају тако жалосно, у глави ми јечи непрестано „тетеп1о ћото " —, док душа плаче, плаче и плачући не свисне. — — И даље звоне звона у ту црну, магловиту, ладну ноћ. Глава ми клонула на прса, а моје успомене плачу — плачу, гпто их још нестало није. Загреб Тјладоје С. Југобић. ЗАМАК КРАЈ МОРА — • . Нагнут над иучином иа високој хриди Крај обале стрме црн се замак види; Нод њим ионор киии и вода се пени, Ал\он ћути као витез замишљени .Ћути, у дубиие мисао му грезне, Где из морских вала, стару слапу илете. Види бој, за којим тако дуго чезне : На гусарске чете Стреле одаиете ; Сикћу стреле, рнче море, јек сабаља Бојни клик нролама, — и већ ко на јави С грозом мотри где му душманин се ваља Уз сломљена весла по вади крвави. Ал 1 кад санак мине — ено лаке барке Где по води клизи, таласићи шуме Уз песму рибара крај танке рибарке Нопо поколење, што га не разуме.... Једино кад олуј по мору заброди, Он с I бурним морем страшпи бојак води ; Кад загрми небо, неман се пробуди, К,ад зелени лави скоче му на груди Са белим гривама — тада на таласи За крвавом славом пусту жољу гаси, Мисли крв је људска, иа од дпвља беса Над поиором дуго капљице отреса .... ЈЈенски. КАКО СУ СРБИ УСТАЛИ ПРОТИВ ТУРАКА 1804. ГОДИНЕ? јЗСЖо данас је изашло више дела, расправа и других списа о почетку устанка противу дахија 1804. године. Тумачило се свакојако, али мени се вазда чинило да није још објашљен први покрет. У свима делима, као у „Даници" Вуковој за 1828. год., у „Мемоарима" Проте Матије Ненадовића, у „Устанку Србском подб Црнимв Т)ор1)емБ" од Јована Хаџића, у уџбенику за српску историју од Н. Крстића, у делу Ранке-а „Србија и Турска у деветнаестом веку" и т. д. говори се да је прво настала сеча кнезова, и да је та сеча била неносредан узрок

устанку. Међу тим од иростога света, особито но Шумадији, чуће се, како се српски народ никад не би дигао на своје душмане, да они не такоше у образ и поштеље српских жена и девојака, Таква причања слушао сам и од осамдесетогодишњих стараца у крагујевач. округу. Нећу овде наводити свакога од поменутих иисаца, шта веле о непосредном узроку устанка 1804. године. Али ипак ево из два три дела, шта сс говори о узроку првога устанка. Јован ХаџиЛ говорећи о орашачком састанку вели, како је тамо речено: да се турски зулум више трпети не може, како су дахије најврсније л>уде по пароду почели убијати и како сад нема другог спаса него се одупрети томе злу и дићи се на оружје, те протерати те зле Турке, очистити села од зликоваца, попалити ханове, хаџије и субаше поубијати или протерати, па и дахија се ослободити, те сачувати своју веру, образ и иоштење'). Ранке, говорећи о сечи кнезова, вели како остали виђенији људи, незиајући коме је намењено гинути, поплаше се, не само они но и најсиромашнији, па све што је снажно и одрасло, побеже у гору у хајдуке. *) Није без значаја ни оно Ранкеово резоновање о самом устанку, где говори на стр. 75. истог дела, и завршује та своја размишљања овим речима: „Знамо како је „у овом народу било правог живота народног, било је „осећања о себи, пробуђеног. у последњим ратовима, и „што је још више, пробу1;еног нарочито ратовањем про„тив тих истих јаничара, који сад бејаху наумили да све „посатиру. „Кад се већ дошло на границу међу смрћу и жи„вотом, или се то осећање морало тргнути и подићи, или „га није никако ни било. „Каснијим посматрањем моћи ће се разумети како „је то баш дало новога скока народиоме развијању. „Сељаци и чобани, који сад побегоше у планину од „својих кућа, прво су мислили како ће се моћи вратити „својим кућама а да се немају чега плашити за се и за „свој живот. А ако су то хтели, онда се није имало друго „шта чинити до почети рат на све стране, те силом учи„нити крај насиљу, које се вршило тако без обзира. „На то прегоше сви до једнога". Дакле, да није било сече кнезова, снажни, одрасли и отресити Срби не би побегли у гору и у хајдуке, па, разуме се, не би било ни устанка. То је логичан извод из онога што каже Ранке. Исто тако говори и Ник. КрстиК у свом уџбенику „Историје Српскога народа." 3 ) Из свега тога излази, као да пре сече кнезова није било никакве спреме за устанак, нити се на то помишљало у народу. Тек кад су дахије загрозиле личној и имаовинској безбедности, кад почеше дирати у образ и поштење, Срби се одлучише на устанак. А да тога гшје било, ко зна кад би се Срби дигли на оружје против Турака. То мишљење, поред тога што се налази у појединим списима, кружи данас код већине наших интелигентних људи. Обично ћете чути: „Море, да нису дахије почеле „убијати поједине кнезове и нападати на жене и девојке „и данас би Срби вадали турске коње." Мени је свагда изгледало да се овим чинила велика неправда како оним великим нашим предцима. који се први пут дигоше против Турака и борише 1804. до 1813. г. тако и онима, који од 1815. до 1836. год. ствараху данашњу Србију. Изгледало ми је да данашње потомство не одаје достојну пошту према великим заслугама својих титанс.ких предака. Тога ради трагао сам, не би ли ма где што нашао што би јаче и тачније говорило о томе, како су Срби устали 1804. год. на Турке. Наметало ми се чешће пута питање: Зар није и раније било разних насиља од стране Турака према Ср-

1) Устапак Србскш, стр. 16. 2) Србија и Турска у XIX. веку, 75 и '74. 3) По»ледај друго издање од 1883. год., стр. 141 и 142.