Nova iskra

ВРО.Ј ј.

II 0 В А II С К V А

ОТРАНА 21.

„Па не би ни то било рђаво", рече жена, тихо. „Не би?" насмеја се он горко. — „Па теби се може помоћи. Ето се на пример продаје Мусајнен, она јадна каљуга напољу у пустари." „А што баш то", рече она стресајући се. Њему се нешто одмах допаде ова мисао. „Да, то би значило испити чашу до дна. Пред очима увек прошли сјај — јер треба да знаш, господски двор Хелеиентала гледа онде право у прозоре — унаоколо каљуга и угар до две стотине јутара — можда би се нешто и могло искрчити — могао би човек још постати пионир културе. А шта би људи реклинато? Мајерхефер је јунак човек — рекли би ; тај се не стиди своје несреће, он је шта више — гледа у неку руку с иронијом. Тхе, збиља ! Ругати се треба својој несрећи — то је једино узвишено гледиште на свет — иљунути треба на њу!"И он пљуну тако јако, да се болна жена трже у постељи. „Опрости, драга моја", мољаше је он гладећи јој руку у најлепшем расположењу, „али зар нисам у праву? — Пљунути треба на љу. Док човек само има увере.ња, дајечастан, може сваку недаћу сносити с извесним уживањем. Уживање је прави израз. — Имање се сваки дан може купити, јер је газда наравно женидбом ушао у богато газдипство, паје садзапустио сасвим ову старудију." „Размисли се пре тога, Максе", мољаше жена у великом страху. „Чему оклевање ?" одговори он љутито. „Не смемо даље остати на терету овоме господину Дугласу, а чему бољем се не можемо надати са своје тричаве две хиљаде — дакле брзо напред — " И не трудећи се да болесној жени рече с Ботом, оде. Неколико тренутака затим чула је како на вратнице излазе кола. После подне истога дана пријавише јој страну походу. — Нека лепа, отмена госпођа дошла је на сјајним колима у двориште и замолила је да учини породиљну походу болној госпођи. А ко је? — Није, хтела да каже свога имена. „Баш је чудновато !" мишљаше госпођа Јелисавета, али, пошто је у своме јаду почела веровати у небесна посланства, није одбила поход} г . Врата се отворише. Витка, нежна прилика с финим, нежним дртама лица приђе непоузданим кораком постељи породиљиној. Она одмах ухв,ати њену руку и рече благим, тихим гласом : „Притајила сам своје име, драга госпођа Мајерхефер, јер сам се бојала да ме нећете примити, ако га речем претходно. А најмилије би ми било, када бих и сада могла остати непозната. Морам на жалост сматрати, да ме нећете више посматрати с наклоношћу, када сазнате ко сам." „Не мрзим ја никога на свету", одговори госпођа Јелисавета, „а још мање чије име." „Име ми је Јелена Дуглас", рече госпођа тихо и јаче стиште руку болеснице. Госпођа Јелисавета одмах поче плакати; гошћа пак, као да је давнашња пријател.ица, обави јој руку око врата, пољуби је у чело и рече својим тихим, утешљивим гласом : „Немојте ме мрзети. Судбина је хтела, да Вас потиснем из ове куће, али ја нисам крива томе. Мој ми је муж хтео спремити изненађење, јер се рше овога имања подудара с мојим именом. Али је моја радост одмах минула, чим сам чула, под каквим га је приликама купио, и како баш Ви, драга госпођо Мајерхефер, патите у овом двогубо тешком времену. С тога ме нешто нагна да олакшам своме срцу, молећи Вас лично за опроштај на јаду, који сам Вам задала и који ћу Вам још задати, пошто време Ваше патње још није минуло." Као да тако мора бити, наслонила је госпођа Јелисавета главу на раме странкиње и плакала је тихо.

„А можда ћу Вам моћи мало и користити", настави ова, „бар тиме што ћу с душе Ваше скинути нешто горчине. Ми се жене обично боље разумемо него ли окорели, жестоки људи. Нас зближ,ују заједничке патње, које су на нас натоварене. А пре свега једно : Ја сам говорила са својим мужем и молим Вас у своје и његово име, да ову кућу сматрате дотле за својину, док Вам је само драго. Ми зиму проводимо махом у граду, а уз то имамо још једно имање, којим нам управља настојник. Као што дакле видите, Ви нас нећете никако узнемиравати и учинићете нам услугу, ако још пола године и више овде управљате као и до сада." Госпођа Јелисавета не рече хвала, али сузни поглед, који управи на странкињу, била јој је довољна захвалност. „Будите сад опет весели, драга госпођо", настави ова, „а ако Вам на даље буде требало савета или помоћи, сетите се да има некога који има дужност према Вама да много што шта поправи. — А какво красно дете" и она се окрете колевци — „је ли мушкарац или девојчица ?" „Мушкарац", рече госпођа Јелисавета са слабим осмехом. „Има ли још браће ? — Али шта то питам ! Она два крепка малишана на пољу, који ме дочекаше код кола — смем ли се из ближе упознати с њима ? — Али не, иећу овде", брањаше она жустро — „то би Вас могло само још више потрести. Доцније! Доцније! — Пре свега ми је стало до овога малишана." Она се наже над колица и дотера повоје. „Како већ сасвим паметно гледа", рече шалећи се. „Брига му је бабила", одговори госпођа Јелисавета тихо и болећиво, „с тога му је тако старачко лице." „0, немојте бити сујеверни, драга", одговори гошћа. „Слушала сам да новорођенчад често имају у лицу нешто старачко. То се убрзо изгуби." „Јамачно имате и Вр деце ?" упита госпођа Јелисавета. „Ах, та ја сам још тако млада жена !" — одговори гошћа и поцрвене при том, „тек је шест месеца како сам удата. — Али —" и она поцрвене још више. „Бог нек Вам је на помоћи у Вашем тешком часу", рече госпођа Јелисавета, „ја ћу му се молити за Вас." Око гошћино се овлажи. „Хвала, по хиљаду пута хвала", рече она,. „Будимо пријатељице ! Лепо Вас молим за то ! — Знате шта ? Примите ме за куму овоме Вашем најмлађем и укажите и мени исту услугу, кад ме небо благослови." — И обе жене стискоше једна другој немо руке. Савез пријатељства би закључен. — — Када је остави гошћа, обазре се госнођа Јелисавета плашљивим, жалосним погледом. „Сада је баш још овде било тако светло, тако сунчевито", промрмља она, „и сада се опет смркло." После мале почивке дојурише два старија сина с великом виком у болесничину собу, успркос брањењу дадиљину. Сваки је од њих у руци имао Фишек шећера. „Ово нам је поклонила туђа госпођа", клицаху они. Госпођа Јелисавета се насмеја. „Пст, децо", рече она, „анђео је био код нас." Оба малишана плашљиво погледаше и запиташе : „Мамице, анђео ?" II. Тако постаде госпођа Дуглас Павлова кума. До душе је Мајерхефер био врло срдит због новога пријатељства, јер „не треба ми саучешће срећних", како обично говораше, али када се блага, пријатна госпођа појави и други пут на дворишту и када га лепо наговараше, није се могао даље одупирати.