Nova iskra

БРОЈ 2.

Свуд је нама изницало цвјеие, свјет је био наш перцвој цвјетни, С рца су нам једно срце била .... Ал' смо, душо, тада били сретни ! Л утали смо заноснијех мисли, С ве уз лишља шумор лакокретни ; Свилну косу мрсио ти лахор. Ал' смо, душо, тада били сретни ! у те дане слађана живота, Мисли моја, врати се и летни ; ОсТАВИ се садашњера доба .... — Е ј, ала смо негда, били сретни ! у7. X. Хасанбегоб. УСПОМЕНЕ ИЗ КЊИГЕ. „ДРХТАЈИ ДУШЕ" ЈШ1агано долазили су валови до морских клисура, сад скачући сад се зибајући. Пећине биле су већ старе —■ сиве, а море их већ добрано опрало и раздробило. Овђе онђе висјела је још по која слузава, зеленкаста морска бил.ка, са које су се циједиле капљице. Жоре је било глатко и мирно, и тек каткада би га по .тг >убио благи вјетрић. Билојесјајно као зрцало, а галеби су оглбдали у љему перјо своје, готово дотичућп се сјајне површине. Бистро модро небо губило се тек негђе тамо далеко иза множине малих, зелених отока. А ваздух је озвањао веселим пјевањем многих тица и зујањем небројених челица и кукаца који су, опојени љубављу и слатким, умилним мирисом наранча и румених ружа — лијетали њихајући се у свјежем морскому зраку. Далмацијо, земљо красна —Ириморје ти земљо среће, гдје је све пуно боја, гдје све одише радошћу и весељем .... надом ; а над свим лебди суморна, сјетна чежња — као успомена некадашње твоје славе и величине. Валови су непрестано ударали о обалу која је на једеом мјесту изгледала готово као мали залијев, а уре су пролазиле. —■ Тамо сам ја сједио с њоме — били смо сами за себе и нико нас није могао видјети ни бунити. Сједели смо дуго, врло дуго уживајући у свијем појавима раскошне природе. Загрљени гледали смо на море — у недогледност. Онда сам погледао у оне њене дивне, црне очи, па читао у њима причу о срећи, задовољству и сунцу, те ми се причинило, као да ми валови мрморе пјесму о неизмерној њеној материњској срећи.... Гледали смо како је румено сунце западало у море лагано.... лагано .... као да се са нама прашта. И данас сам сједио на оном истом мјесту.... Исти свибањски дан као и онда.. . . Све је остало исто, само нема моје љубави.... Покопали смо је тамо под чемпресом на дну брда. Валови шапћу тихо и шуме даље, а што ми данас говоре, звони као чежња за вјечним миром.Загреб. јЈ/г адоје С. Југовић.

СТУДИЈБ 0 РУ0К1М ПИСЦИМА I ГРОФ АЛЕКСЕЈ ТОЛСТОЈ (1817 | 1875) За ,,д{оВу Хскру" написао ироф. $. }(. Жорабљеб

ЖЖитање о улози појезије и у опште уметности на живот л>удски увек је мучило и мучи умове. У Русији за доба када је господарила појединачка мисао, када су друштвени интереси били слабо развијени, створио се нарочити поглед на суштину песничког стварања и на песникове дужности, — нарочита теорија, која проповедап^е уметност ради уметности, дакле чисту уметност; која Је тражила од појезије да циља тражи у самој себи; која је позивала песнике да живе, „ради надахиуИа, рад звукова слатких и молитве" (Пушкин). Али већ у Пушкиновим творевинама показивагае се двојако разумевање појетских задатака; већ је Пугакии допугатао: »Да стих мученички, до потреса тужан, Удари у срда иадземаљском силом.« А колено што за овим дође, тражи од песника да ј зазвони „к'о звоно на кули у данима среКе и народиих мука /" (Љермонтов). Место музе чела узвишеног, мирног и светлог јавља се озбиљна „ муза освете и бола"• она нагони песника „ да окева јћд народа изумљеног од стриљења" (Некрасов). ! У нашем доба било би чудновато оштро разграничавати две школе — „песнике чисте уметности" и „песнике грађанскога бола". Истина, у пређашње време била је међу њима стварна разлика како у песничком предмету исто тако и у погледима на свет. Али данас чисти песник уметник и песник грађанин, вођ и борац за истину, не искључују један Другога. Појезија по садржају може бити и друштвена и чисто уметничка, само кад у њој нема брбљања без идеје, и кад не представља ритмоване трактате. Уметност, као и све живо, није ван времена ни ван простора. Уметност зависи о процесу историјског развитка, јер се налази у непбсредној вези са епохом и националношћу. Крај таквих погледа не може уметност никад изгубити животности. Она се не може спустити на степен празног з^ављања, јер ће јој садржај бити мисли и идеје времена, т. ј. исто оно што јс садржај историји и философији .... Али до скора се у руској кљижевности оштро разликоваху два песничка логора, који се један према другом држаху час непријатељски час са свим равнодушно. Последницима Пушкиновим, песницима његове школе, ј пало је у део да издрже силну борбу са новим правцем који оцењиваше уметничке производе, исто као и научна истраживања, искључиво коришћу коју такви производи уносе у живот. Један од бораца противу тога правца, пре четврти века, беше гроф Алексеј Толстој „песник са стегом у име леаоте", како се он сам изразио. Аристократ по пореклу, примљен у вишим сферама, проведавши младост на двору Николе I, вршњак Алексан-