Nova iskra

С К Р А

СТРАПА 267.

А К1>АЈ ВРАЧАРЕ СЕДИ ИУ СЕЛА МЛАДИ11 БЛЕДИ, СтАРИДИ ПРУЖИО РУКУ, А ОНА У ДЛАН МУ ГЛЕДИ.

И ТИХИМ ЗАПОЧЕ ГЛАСОМ, НАБРАВШИ ОБРВЕ ГУСТЕ : „1 >ИДИШ ЛИ БРАЗДУ ОВУ ШТО ТВРДИ ДЛАН ТИ РИЈЕј То .ТЕ ПУТАЊА СТРАШНА КОЈОМ ТИ ЖИВОТ ПРОЂЕ, СвАКИ СЕ ОЧАЈ, СУЗА ОВДЕ ДУБОКО КРИЈЕ". . . И БАКА ШАПТАШЕ ТИХО, И МЛАДИЋ, СВЕ ВИШЕ ПЛАЧЕ, А КИГНА КРУПНИЈЕ ОСУ И ВЕТАР ДУХНУ ЈАЧЕ. Д. Ј. ДИМИТРИЈЕВИТл

ГОРЊИ ТОК РЕКЕ ДРИНЕ

К ЈУБИЛЕЈУ СТЕВЕ ТОДОГОНИЋА А .ко се доиста једнога дана буде писала историја српске образованости у другој половини деветнаестога века, и ако би та историја помињала Стеву Тодоровића само као вештака сликарског, та би се историја огрешила и о Стеву Тодоровића и о српску образованост. На сваки начин ја бих се огрешио о човека, коме више но ма коме другом своме учитељу, пријател.у и другу дугујем, кад не бих народу српском поменуо да је Стева Тодоровић бар на два параштаја јавних раденика у служби српске мисли имао дивна и благотворна утидаја, да је он, и не спремајући се за педагога и не мислећи то икада да буде, у самој ствари био један генијалан и јединствен васпитач.

Ја имоји другови (Милан Кујунџић, Лука и Љуба Каљевићи, Манојло Марић, Милутин Гарашанин, Михаило Стајковац и други) били емо у петом разреду гимназије, и у најкритичнијем добу младости. У нама се душа будила али уз њу и анимални инстинкти. Не давајући себи рачуна о своме душевном стању сви смо осећали да се у нама води борба између виших и нижих пожуда. Нико од нас није могао знати како ће се та борба свршити, нити ко ће се од нас приволети небескоме а ко земаљскоме царству. Атмосфера којом су ђаци виших разреда гимназије београдске онда дисали, кругови друштвени у Београду, у којима се већина њих могла мицати, пре су слутили на победу земаљскога царства. Осим „Читаонице" код Саборне Цркве нигде за нас младе ђаке није било каквог

(сдикао Хуго Шарлемон). интелектуалног центра. Правог Позоришта није било, а позоришне представе добровољачких дружина, у којима сам и ја и по неки од мојих другова улоге примали, биле су испод сваке критике. У одсудноме моменту срећа нас је дивно послужила. Почетком школске године 1857/58 једно после подне искуцало пет сати па се журно спремисмо да као обично из загушљиве школе јурнемо на чист ваздух на Калемегдану, кад Љуба Каљевић заустави целу школу да нам каже: да је онај Стева Тодоровић, који је пре годину дана онако лепо певао на концертима Корнела Станковића, сад настанио у Београду и да је вољан да обучава ђаке нотном певању. Нас неколицина (сви које напред поименце поменух осим Гарашанина) пођосмо с Љубом к томе учитељу певања. Сећам се и данас свих појединости те наше походе Стеви Тодоровићу. У авлији