Nova iskra

0'ГРАНА 290.

НОВА ИСКРА

КРО.Т 10.

И љему Мира ни у једном моменту није била проста слушкиња коју он за њен рад плаКа, но симпатично створење које он са задовољством гледакако се креће по његовој кући. Од како је она дошла, њему је његова соба, са оним истим намештајем, изгледала и лепша и спремљенија. Зато јој је био захвалан. Једно га је само бунило, а то је, што Мира или одиста није примећавала или баш није хтела да примети, да њему њено присуство није то исто што и присуство баба Мартино ; да се он, кад је она ту, мења ; да му глас друкчије звони ; да се радије обраћа њој но баба Марти. И на ту помисао самоћа му је обично бивала тежа но иначе. Кад је после тога Мира ушла у собу да види да ли добро гори у пећи, и кад је хтела потом да изиђе, он је задржа, и дрхтавим, узнемиреним гласом заиита је : — Миро, рече јој: хоћу да те нитам о нечем, ал' да ми кажеш праву истину. Она стаде ; обрну се к њему и изнена!)ена, али мирним гласом одговори му: хоћу. — Што год ми кажеш, продужи он: ја ћу ти веровати; само знај, да ће од тог твог одговора много шта зависити.... Реци ми, да ли си од своје драге воље оставила своју кућу и пошла у свет, или ниси ? — Од своје драге воље, одговори она. — А да ли је томе био узрок какво твоје рђаво дело? — : Није. Ја ништа нисам урадила што би било рђаво, и по својима могла сам остати код куће колико сам год хтела, јер су ме сви моји баш волели . .. . А што ме то питате ? Да нисте, можда, незадовољни мноме ? Реците ми, ја ћу одмах ићи и ипак вам бити захвална. — Није то. Ми смо задовољни тобом, и видиш, баш зато што те волимо, твоја нас прошлост интересује. — Сад могу. да идем ? запита она. — Может, одговори он. Кад она изиђе, дође му да је поново зовне, да јој се оправда, толико га је њен изглед и њен глас иотресао. Веровао је да говори истину. Затим, мало ио д^ало, и Мира му се по.че представљати као некаква жртва, као створ који неправедно страда. Није знао зашто је то, али сама њена појава, њена мирноћа и она њена повученост у многоме су потвр})ивали ту његову претпоставку. И због тога, чудним развојем мисли, читаво друштво људско представи му се као страшна мешавина у којој је људима суђено да буду беспрекидно у неком болесном, нервозном кретању ; да гамижу као црви ношени својим животињским инстинктом; да се туку, уједају, отимају један од другога залогај из уста, и да пљују на све оне светлије тачке које су изван домашаја њихова свакидањег дрхтавог гамжења. После тога размишљања веровао је, да у Мириним очима, у њезину гласу, у њеној лепоти има нечега што јако утиче на њега, и да он, и кад би хтео, не би могао бити индиферентан према њој. II ту му се од једном, после гомиле магловитих слика, учини као-да .је он Миру морао још и раније негде видети. Само где ? Да није можда у сну ? Ш Из тих рефлексија залудна човека трже га коњски бат и шум точкова. Погледа кроз прозор и виде, како се с друма, који се одмах од његове куће пењао, спустише обична путнгпка кола, и рд прилике баш пред његовим

вратницама зауставише. Из кола изиђе висок човек коме се лице није могло видети, јер је на глави имао руски башлик који му је и чело и образе покривао. На себи је имао дугачак и широк зимски капут а на ногама чизме. „Ко ли то може бити ?" мислио је Ђура. Али кад затим странац уђе у кућу и проговори, он, као електрисан, скочи и потрча му у сусрет. По гласу је иознао свог доброг школског друга, неког Добру Јакшића. ,,Не знаш колико си ме обавезао" рече му Ђура пошто се поздравише: „друштво ми је сад потребиије но икада .... Ево већ шест месеци како живим као калуђер; ништа не радим, нити ми се шта ради." „Никуд не излазим" говорио му је даље: „нити ми се и излази." — Добро си само могао да живиш тако, корео га је Добра. Мени се чини, и кад би ме везали, да бих инак нашао начина да утекнем, да изиђем ма куд. Па како си проводио време ? ! — Како сам ироводио време ? — Никако. Седео сам тако у овој соби, читао, писао писма сестрама. Н>их је очева смрт јако потресла . .. . А најчешће сам седео ето баш у тој столици у којој ти сад седиш, и пушећи премишљао .... — То јест, хоћеш да кажеш сањао, додаде Добра. Али то пријатељу ништа не ваља. Ти те снови, воруј, неће ничему добром одвести. И да ми је само знати, како ти то сматраш свој живот, своју младост и своје з;фавље.... Зар кад је на пољу овако чврсто и здраво време, кад је ваздух као кањга росе, да се ти, младић, чвариш крај топле пећи, баш као да си остарио .... Бога ми, ја нисам за то дошао к теби, но сам дошао да идемо. по пољу, да ловимо, да јашимо, да пијемо ... . Истина, имаш ли какве добре ракије? — Имам, молим те, сад ће бити. — Знаш, продужи Добра: ја сам унраво дошао теби да мало променим обичан начин живота, па ма то било само за два, три дана .... А већ, ако и за мене буде важило оно : „у град кад хоћеш, а из града кад те пусте", додаде смешећи се: ја ћу се покорити, јер ти знаш, да сам ја добро дете. — Видећемо, видећемо, рече Ђура. — Ја сам ти сад слободан као птица на грани; јер тек ово дана прекрхасмо оца да ме. ношље за неко време на страну А шта је, истина,. с т.рб.ом ? Шта ти мислиш ? Хоћеш ли и ти на државне јасле, или ћеш, кад ти је Бог дао толико имање, остати свој госа ? .. . — Ни спм још не знам, одговори Ђура. У таквој сам некој недоумици и неизвесности да ти не умем казати. А.ко се будем покорио жел.и свога оца, остаћу да и ја живим овде где су ми и старији живели ; али ако будем подлегао каквој тренутној мисли, ко зна шта још може бити од мене : могу. ија бити какав ћата. — Будалаштина, веруј ми, продужи Добра: на државну службу не би требало ни у сну да мислиш, кад ти се може бити без ње .... Хајде ти прво, брајко, некуда на страну, можеш да бираш куд хоћеш; остани тамо неко време, годину, две, три године ; види мало света, — па после, после ћеш већ видети шта ћеш. — А оволико имање ? ! — Подај коме рођаку нека води рачуна о њему; јер грехота је, брате, везати се већ сад за кућу, кад ти је тек двадесет и три годице, и знати, као што ти држиш*