Nova iskra

БРОЈ II, -Џм- Београд 16. новембра 1900. год. ГОДИНА II.

п.

ИОВЕЛА написао Ј. ОДАВУГР,

(Свршетак) Ј а лшслим да ме ие познаје. Они су дошли у Н. тек пре три, четири месеца, а ја сам отишао тамо тек крајем октобра, и пије, ваљда, ирогала ни недеља дана а ње је нестало. Ја сам је свега једаред видео, и то кад је пролазила поред нагае куће. Питао сам мајгсу : која је то лепа девојка? и она ми је казала, да је капетапова кћи. Истога дана прогаао сам два пут поред њихове куће само да је видим, али је нисам видео.... Ја мислим да она мене не зна. — Онда знаш шта, рече Ђура: немој јој показивати да знаш за њену тајну. Понашај се тако, као да је никад ниси видео, нити да знага ко је. — Добро, рече Добра, а у себи помисли : Овај је заљубљен. И на ту помисао представи му се Ђура у сасвим новој светлости. „Ако је одиста заљубл>ен" мислио је: „ствар мора да је врло озбиљна јер колико је њему познато, то би била Ђурина прва љубав. И докле су други, н. пр. он, заљубљивање сматрали као неку пријатну забаву која доликује младићима, — дотле је у Ђуриним очима та ствар морала изгледати сасвим друкчија, озбиљнија. Он је, шта више, у томе догађају, доласку Мирину у његову кућу, морао видети и некакву фаталност... ЗЈако ли ће морати, мислио је, утицати на њега глас, да је Мирину одласку од куће узрок несрећна љубав; да је она већ волела, и то волела како се данас ретко воли: свом душом својом.

Кад помисли на то, дође му криво што је и причао Ђури о њој. Али одмах затим виде, како се нреварио. Ђуру та вест није ни мало растужила. На против, изгледао му је чак расположенији. Био је разговоран, осмешљив шалио се. Причао му је, колико воли своје имање које ће му сутра показати. Причао му је о своме детињству које је ту провео. Причао му је, а у души је осе^ао неко неизмерно задовољство. „И боље је што се тако сврпшло" мислио је Ђура: „Он и није био за њу. Онај кога она воли, треба да је сасвим друкчији човек: благ, нежан, пун осећаја, човек који ће је и волети и погатовати .. . ." У тај мах сви дотадањи Ђурини нејасни осећаји били су се прекалили и створили у слику иријатну његову погледу и у перспективе пуне заноса. Он је и дотле волео Миру, и веровао у чистоту њезину, јер се то тако јасно видело и у погледу њезину; али у тај мах, ти осећаји пунили су његову меланхоличну и сентименталну душу неким дотле незнаним заносом. Мира није вигае била никаква загонетка за њега: он је знао чија је, каква је и био је одушевљен. У соби, у којој су седели, као да се размакогае сви зидови, тако му се, од једном, учини већа. Нека необична светлост просу се по њој. Оно пуцкање сувади у пећи дође му као пријатна музика, а његов школски друг као да му од једном постаде ирођак ибратијошнешто више. IV. Добра је остао у гостима код Ђуре неколико дана, и за све то време одржао је задату реч: није ничим показао Мири да зна за њену историју. За то кратко време Ђура се био сасвим променио. Изгледало је, као да је проживео новим животом. По ваздан је био с Добром у лову, на коњу, одлазио у оближња села познаницима и пријатељима. Често је и у град

ВОЈВОЛА!МАРКО МИЉАНОВ.