Nova iskra

СГРАИЛ 3&8.

12.

ДВА ХАМАМА У Бостан-махали је кућа хаџина. Зенђил је то чојек, шути! Кука му је добра, — прођи се! Да казујем дугачко би било. Неисе. — За ову причу дости је знати, да има неђе један хаџија, Хаци-Мухамед-ага Хаџи-Мустаф-агић, и хаџиница Паш-ханума, и хамам у кући хаџиној. Толико с хаџине стране. С друге стране требало би знати за Салкана сарача, за његово чељаде Захиду, и његов хамам. КуКе су скоро једна уз другу, а хамами су им окренути један другоме. Вода, што би се шљевала с бањица, отјецала би једнијем јендеком, у један те исти бунарић. Тако су та два хамама у близу. Само нису једнаци. Ни налик. Хаџин је хамам озидан, изведен; са два пенџерића. закриљена мушепцима. Олуци од бањице су лимени, обојени каваји, изувијани уза зид и што треба и што не треба. Под кровом и испод башице искићен је хамам нарезуцканијем тахтама, па ишаран којекаквим бојама, — има их сексен секиз.. . А изнутра. — На моју и вјеру и душу, не знам. Споља се не види, а хаџија ми не би дао завирити ни за живу главу. У сарача је Салке хамам изван куће, изван крова. Само се стреха настријешила нада њ. С тога је више капало у хамам, но што би, да је којом нафаком на сред поља гаревачког. Начињен је тај хамам од букове даске. Па — ваљда нешто, што није било дости гвожђа, да се људски пришије даска, а нешто, штоје јапија била сирова изребрила се једна тахта тамо, друга амо, свака за свој рачун. И види се. у хамам споља боље — хаман — нег у хамаму самом.... Праве бањице и нема, већ прикуцано десетак„даш.чица у. кос, ца окренуто. напоље, прама хаџином хамаму. Олука никако.,нема. Што ће! Вода умије падати, — не треба јој олука ни басамакеу — Крај бањице стоји некакав некалајисан ибричић и зелен земљен бардак. То је све. Кад би у мене био такав хамам, не зиам, кад бих се наканио купати се, А- Салко се купа свако. јутро. Ни њему се није колај купати, ђе»пири са свију страна, ђеги киша капа, и снијег- по некад. вије. Ама, мора се — по закону је. .. Он би, додуше, вазда,. кад озебе у хамаму, корио сам себе због тог честог купања. П зарекао би. се: „Нећу

се, валах, СЈутре купати, да сви. шејтаиш скоче

!" - Па

опет.... Оно, он се не би ,ни зарекао никад- на глас, већ вазда-у себи, или шапатом. Зато му и рије харама, што не држи ријечи. Још би му прије опростцо, да- видиш, кад Салко дође кући око акшама, сусто, — крпећи по ваздан хамове. и папуче, и теглећи »ко.жу. зубима, — па кад му ЗаХида изиесе ветеру, испече кахву, пријари у фуруну, иа седне сирам њега или уз њега, па га стане разговарати и дерте му разгонити. Салко се разгрије, па је весео, па је у ћеифу. А Захида алчак, — знаде даламак — па му запјева ; »Ој Ужиде, мали Дариграде, • док бпјиде, веле ти ваљаде : Кроза те се проћи не могаде од ћогаака и од мушебака ћошци момди, мушепци дјевојке.«

Оно Захида није упаМтзла Ужица, ни онога вакта, кад су Мухаџери овамо прешли. ЕБу је мајка донијела у повоју. Ту је пјесму она научила овдје од мајке, од тетака, од кона ли. А пјевала је исто онако жалостивно, ко и мајка и тетка јој, ко и комшинке. Само није знала, што се та пјесма пјева плахо меракли, што се уза сваки слог уплеће лак уздах, што се при томе глава забаци мало натраг и на страну, што се очи у пола затворе, што се њедра тресу, руке превијају и прсти грче. Она није упамтила Ужица. Она мисли, да је свака земља једнака, да стари прећерују причајући, како у Србији тече мед и млијеко, како је Србија благословена, а Босна проклета. Нзојзи је Босна драга, јер друге земље није узнала, а и Србија, јер се у њој родила, па ваљда и због тога, што сви њезини уздишу за Србијом. Уздише и Салко. Он се још сјећа. Взему је била настала дванаеста. И он вели, да је био врло срећан тамо, а сва га несрећа стигла, како је амо прешао. Једино му је добро у овој земљи она, Захида. Она га тјеши, велећи, да је свако срећан дјететом, ђе му драго био, јер не зна, ни шта је срећа, ни шта је несрећа. Што су му овдје иомрли и отац и мајка, за смрти су били, дошао им је сат. Па, и боље је, што су умрли код њега, нег да су оставили кости далеко у туђој земљи. — Није оно туђе! Оно је моје, и твоје и моје, знаш ли! викнуо би Салко — и било би му жао и оне земље и ове Захиде, што је дрекнуо на њу. Захида би одговорила „знам", и опет би запјевала онако меракли. „Ој, Ужице, мали Цариграде!" као да покаже Салки, како осјећа, да је то њезино. Забаци главу, а ишбетајој спану, и косе јој се, црне кб гак. проспу и распузе по плећима. Подигне руке, а ћерећели рукави јој слете низ мишице. Па јој срчали халале и синџирме белензуке звекећу и ирате пјесму. По каткад, пукне прстима, мјесто чампарета. Салко се загледа у пуне и обле руке и у румену струку мерџана, припету уз грло, што дргаће барабар с авазом, те се извија из њега. И опет би се разгријао, и раздрагао би се, и ућеифио би. Није чудо, 1пто би у томе ћеифу заборавио, да му је хамам прорешетан и непокривен, да је вода изјутра ладна ко лед. — Није му то ни на ум падало! И тако сваки дан. Паш-ханума Хаџи - Мухамед - агиница слушала би скоро свако у Бога јутро, како шика вода, из ибрика или из бардака, у хамаму Салкана сарача. Знала је, да се то Салкан купа. Ал не би смјела ни погледати онамо, једно, што је знала, да се види у хамам Салканов, а друго, јер јој је плахо мука било. Мани је била Захиди Салкановици. Млого јој је мани била. Никако није могла знати, због шта је то тако. Салкан је, истина, чојек крупан, једар, пшрбкијех плећа и прсију, дебела враТа, туста мрка и дугачка брка. Ама, опет, не може ни довикат спрам њеног хаџије. Хаџија се бијели, па румени. Хаџија је и виши и круппији од Салкана. Боље се рани и боље одијева. Врућа му је одаја, а и жена му је љевша од Салканове. Паш-ханума је некако паросница Захиди, Подједнаког су раста и струка. Ал је Паш-ханума млого љевша. Она је спрва и о том мислила, па се по ваздан огледала. Оштро је гледала и очи, и врат, и солуфе, ируке и снагу