Nova iskra

«?ој а.

Н б б А И СТК ? А

Смишљала је она за та три дана, како ће Салко : више зарађивати, како ће се итро одужити хаџији, како ће поправити кућу и простријети је лијепо, како ће покалдрмити авлију и озидати бунар и метнути нов сантрач на љега. Како ће љојзи Салко купити раше за димија, и кумаша за јечерме и копорана, и нову фереџу, и па- : мука шесетн.ака и стотињака за ткању. Купиће јој халале златне па ружицу, и низ бисера; нанизаће јој струку маџарија и струку гаорвана, па не ће носити белензука на рукама, ни мерџана и игрмилука под вратом. —- Онда ће и он слати кући шећера главом, кахве оком, масга јунгом, брашна врећом. Па ће и она пећи халву и регаедију и звати хаџнницу на кахву .... ,1; * ' # — Би л ти, добар чојче, стио мене [послушат н.сшто? пита Захида Салке.

— Ето, није, ко што би требало. Шта то? Захида попоћута. Ко да се мисли, би ли казала, не би ли. Ил кб да сређиваше мисли, не знајући, како ћс. Најзад се одлучи. Заглади косу с чела, попипа ковче у јечерме, поглади и затегну димије на крилу. Стисну обје шатсе и пружи руке низа сс до на шарену стризуљу под собом. Чланцима се уприје о под толико, да су јој рамена искочила, Врат јој се посве замакао међу кључеве, брада јој упрла у прси. Испод обрва је гледала у Салку. И онда прокину: — Како си узео те паретине у хаџије, тај вакат лрође, а ти нит имаш весела дана, ни рахат сна. Само неког белаја бројиш и рачуниш. Нит си се кад насмијао ни нашалио. И не једеш љуцки. Ето си озајиФио, ко кад си суву свезо. Кад пођеш, кољена ти се преклапају кб багламе. Никако ниси они, који си био. ■— Па"ни сама.

Наставници у Бојној Академији

Њешто?! као запиткује Салко, немарно. — Да вратиш хаџији оно дуга. Шта велиш?! чуди се Салко, и разрогачио очи. ■— Да;вратиш хаџији сто дуката. Мунасип. Не ишће ми их чојек, а нема ни три мјесеца, како сам их узео. — Ама је харам. Ја знам, да је харам, зато треба да вратиш. По чему је харам? Зар ие видиш, да су нам баш батли! Рад добар, муштерије дости, пуна нам кућа свега и свашта. — Оно, то ... јест .., Ал друкчије. Како друкчије ?

Откако смо оно бројили дукате, још се нисам слатко*насмијала, ни бијела зуба показала, још ни једноч нисам запјевала. — А ти ме и не гониш, да пјевам. . Кад лсгнеш, ја се окрећем, кашљем, јечим, правим се хаста, а теби сведно. Чујем, ђе си будан, ал ти није ни у шдери. Само бројиш и рачуниш. Друго ти ништа не пада на памет. У та три мјесеца окупо си се једва двапут. Па и то, валах, ниси имао зашто. — -— Ето, зато ја хоћу, да вратиш хаџији паре. Спочетка је Захида говорила тихо и споро. Што даље, све јој је језик био бржи, глас јаснији и оштрији. Образи су јој се све више румењели, очи свијетлиле и водњиле, усне дрхтале. Кад је престала говорити, дрхтала је цијелим тијелом, руке јој малаксале, рамена спала