Nova iskra

6ТРАНА 362.

НОВА ИСКН

глава се мало иоправила, а пробио је ситан зној по челу, по носу и бради. Салко је дуго ћутао. Није гледао у Захиду, већ преда се, у стризуљу. Напогаљетку ће: Пеки, док продам робу и пустим момке. — ГГусти намак сјутре, и подај све на телала. Не могу, зијан је. — Због шта не мореш? Не ће изићи сто дуката. Захида скочи. Приђе долафу и стаде по њему преметати, бурлати. За тили час сједе опет према Салки, пружи обоје руке преда њ, и поклопи нешто шакама. — Продај и то, па надомири ! Кад уклони Захида шаке, остаде на стризуљи струка игрмилука и срмали белензуке. Остави то, вели јој Салко. — Хоћеш ли? пита Захида. Видићу. Те ноћи није заспао ни Салко ни Захида. Она је била у недоумици, да ли ће је Салко послушати. Он је био у недоумици, да ли би послушао Захиду. Сјутридан телалило се у чаршији свагнта. Ко и сваки дан. Телалила се струка игрмилука и једне белензуке. Беч, 1900. уТазар пимишријгбић.

БЈЕШЕ Л' ЈАВА , .. ?

олеше л јава ил сам само снио Да сам с тобом на извору био ? Бијаше ти око главе смиље, На грудима сићано босиље ; Око кгасног, бијелога врата СиИАН ЋЕРДАН од СУВОГА ЗЛАТА ј Ти СЕ КРЕЋЕШ, СИИАН ЂЕРДАН ЗВЕЧИ, МоЈЕ СРЦЕ болује' ВЕЗ Р ^јечи, Ај, болује и ДНЕВИ 'и ; ноћи, Дрдго моје, ДА л' ћеш му помоћи ?

Сарајево

Јобан јђ. Зорић

УСУТОНУ ДРУШТВЕНИ РЕФЛЕКСИ

Н Е

1а своме рамену осетих њену лаку, меку руку; погледах изнад себе и спазих њена два топла, мислена ока, где ме озбиљно посматрају. У том тренутку нестаде моје околине, ништа нисам видео, ништа нисам чуо, до само њу, ништа нисам осећао, до једино њену близину. „Треба бити искрен !" — прошапта ми она, продирући својим надземним погледом у најтајније кутове моје душе Да, треба бити искрен ! Отуримо од себе и саму помисао, да нас може застрашити рукавица коју ће може бити неко хитнути пред наше ноге, осећајући сву тежину

извесних наших речи на себи. Погледајмо око себе! Хајдемо у шетњу кроз овај дивни врт, што се земљом зове , прошетајмо сваком стазом, зауставпмо се пред неким уочљивијим местима, метнимо прст на чело пред проблематичним стварима; а не осврнимо се на то, што пред појединим предметима или призорима наши пријатељи стављају прст пред уста, уздржавајући нас, да не запитамо или не рекнемо оно што у тај мах потпуно осећамо. Искреност! Непријатна реч., Шта ће она на овоме свету ? Колике нам она лепе часове загрча; колико пута морадосмо црвенети пред њом; колико пута опажасмо мржњу у очима својих пријатеља, хладноћу у погледу своје драгане — све због ње ! Она је оно велико зло које нам не да да уживамо мир који смо огромном муком створили ; да се закитимо цветом који смо својом руком узабрали ; она је грозна, јер се не обзире на наше осећаје ; ах, та она је ужасна, јер не обраћа пажњу на друштвене норме, скидајући вео баш са онога што би најрадије, са највећом зебњом скрили ! Зар није нечовечно тврдити нам: да ми нисмо једини и најбољи на свету; да се племенитост не огледа у речима, већ уделима; да сан није живот, као што и песма о љубави није љубав ; да се поштовање мора стећи, а не наследити и да сваки осмех не говори о задовољству, као што ни свака суза не говори о болу ?!.... Готово осећам, да сам се на ново родио, кад збацим са себе тесно одело конвенционалности и зароним у широко море искрености. Како је ту за мене пријатно, ту на простору, где влада величина, неограниченост, слобода , где"влада љубав. Искреност је буктиња која спаљује завесу, иза које се одиграва драма живота. Буктиња и завеса — два антипода: завеса може угасити буктињу, али је већа вероватноћа, да ће' буктиња запалити завесу. На' једној је страпи нолутама, пазирање, полуизгонорене речи, бојажљиво чување опога, што се не да очувати — завеса; на другој — буктиња, светлост. У друштву, као и у природи, настаје по кадшто такво стање које називамо'сутоном ; разлика је само у томе, пгкгсе он у ттрироди : види, у друштву, пак,' г осећа. У друштвеним односима, за светлим, јасним' часовима, за одређеним' и разговетним' питањима*и постуицима појављује се од једном привидни застој ;'настаје тренутак, када нам све постаје сумњиво, ; непоуздано, загонетно. Раширена зеница не помаже, око отказује у неколико своју службу, пе гледа се више, већ се назире. С времена на време запахне нас хладни дах који као да са неког другог света долази и готово се осећа, како над главом лебди нека тешка, огромна рука која нас постепено, час брже час спорије, обавија неким прозрачним танким велом ; светило се гаси — мрак гута све. Појединац тада лута, друштво губи пут; оно тражи друм, а налази странпутице; тражи ливаду, а налази па бару ; сагиње се за цветом, да би се у идућем тренутку закитило боцом; полако престаје говор; питања и дозивањд су на дневпом реду. Тада и шгјпоузданији малакше; хола се чела по мало ниже спусте и нека се мбра усађује у душу; рука пипа на све стране, али нигде ослонца; већ и нога непоуздано стаје, а нигде краја путу, нигде светлости —■ напред се, пак, мора. И појединци, као и цела друштва^ тада клону, зауставе се, виде узалудност свога напрезања и почињу се окретати назад, ну ни од туда им нема по-