Nova iskra

СТРАНА 10,

II 0 13 А И С Н 1> А

БРОЈ 1.

мога надат'. Но Јанко у јутру не нађе у кљусу уФаКена зеца но куницу којој су Турци у то вријеме скуно кожу плаћали, те је Јанко за те новце мога Фамилији купит' витпе ручака и вечера. И тако Јанкова кљуса свако јутро освиташе пуна лова које ја не ћу овђе бјележит' како то народ набраја, да је Јанку окренула срећа те се је обогатио најприје ловом у кљусу а послије да је и паре наша при иуту закопане код Бушат-Убла, кудијен се и сада иде низ Братоножиће. Али зато нека оп зна, а за ово друго сви знамо: да су Клоноћани, његови потомци, иматњи боље по Пејови потомци. Зато се и пази у народ те се говори: да га не може дат' ни узет' нико без Бога »ка' што га ни Пејо Јанку не узе к . Но се Јагтко обогати заиста ка' у ове Горе. Само је мало чудновато, цошто се Јанко обогатио, што му није узео оне тридесет хиљада, које смо пријед виђели да му је дужан за оца оста, а и то се зна, да му није дава, ио има и сад старнјек Пејовића који рече: „Осташе ни у Клопоћаиа не нанлаћене тридесет хиљада за Станоја Радрњипа." Једну ријеч калуђера Ллпје о БратонОжићима, коју пијесам иријед поменуо, ево сад да ју поменем и речем. Калуђер Илија био је с Медуна Поповић. У његово ври-

јеме мало је било. свештеника у наше крајеве који су народ исповјеђивали и причешћивали ; ио су Кучи, Пииери и Братоножићи, сва три племена, ходили т-га Дугу у манастир калуђеру Илији иа иричешће. И тако на један Вељи Четвртак заиочну говор по своме обичају, да поФале и уздижу сваки своје ствари, чи су били бољи и ко је од бољега соја. Немогући се погодит' оставе да ријеши калуђер Илија који је велико поштовање у народ има и сваки га је вјерова. Он је овако каза Дрекачовићима и Братоножићима: да су од бољега соја Братоножићи но Дрекаловићи који су од Ђура Кастриота, а Братоиожићи од Ђура Деспотовића који је бол>ега соја од Кастриота. И река је: да има историја за Куче и Братоножиће која кажује да су једни од Кастриота, а једни од Деспота, али је се та историја изгубила. Ова ријеч калуђера Илије витпе даје мислити, да има ттешто од онога за Братоножиће да су од Деспота но од свега другога што се о томе чује и истини приближује. За сад се више не зпа. Ако се историја та лли таква не нађе, неће се ни знат' по овоме што се једо сад здто знало.

I рај ограде трошне, старе Зелени се бршљан вије: Хумку малу, Забачену I I крст сломљен на њој крије, У пролеће дивља ружа Туна срећну младост снена; А свакога југра хумку Зрак сјајнога сунца згрева... Сад је свела трава бујна, Љупка рулса, мило цвеће... Никог туда, само ветар Увенуло лишће креће. Ал је моја туга иста, Вечит бол се у њој скрива; Још и сада, ко и пређе, Хумку грли, крст целива. II Међ књигама осушеног Ја те нађох, цвете мио. Ко и њено љупко лице Заборав те дуго крио. Тек у руке што те узех, На старе ме сети јаде; На душу ми у том часу Злокобница слутња паде: — Да л' су мртва уста љупка Што се негда мојим звала? Или другог можда грли Рука цјто те мени дала ? . . .

Џ,..

" . [-IV. ■чљк •>. ,*> :

У с.ну чсето/длушам звуке III10 заносно ш\о звоне ;

К 0 р д к

Гледају ме очи оне И грле ме беле руке. И прозрачно чедо бело Шапуће ми ти'о, ти'о. . . Њен је поглед тако мио А чаробно вито тело. «На крилима ноћи мрачнс «Хајде са мном у висине ; «Пз загушне тешке тмине «Под сводове хајде зрачне. «'Гамо не ћеш сузе лити, «Тамо чека простор сјајни ; «Минуће те боли тајни «Срећнији ћеш тамо бити.» IV Кроз ноћ тамну платан шуми Као да га туга мори, И љубавну сетну причу Шуморећи тихо збори : Ока сјајног сузе вреле, Што их проли драго моје, Примила је трава бујна У зелено недро своје. А плач што јој груди трз'о И уздахе испотајне, Однео је ветрић лаки Међ звездице оне сјајне. Али Збогом ! што ко мбра На. душу ми младу пану У срцу ми изненада Створи л^уту, гешку рану. —

V «3наш ли када оно загрљени смерно Само с тугом својом клечасмо у храму ; Када срце слушах како бије верно 11 јецање тихо кроз суморну таму. «3рак кандила малог у тами је сјао А у души мојој твоја љубав чиста; Један исти бол нам на срца је пао А душе нам судба везиваше иста. .. >:> ...Не дирај у прошлост ! Нашто сузе лити Када срце срећно, задовољно бије? Остави нек протплост у неповрат хити, Да је тамни вео заборава скрије. VI Снежни покров поља скрива, Тужно стрче голе гране; А негдашње срећне дане Сад под снегом јасмин снива. Дођох гоњен тајном моћи Овде где сам срећан био И најлепши санак снио У ведрини тихе ноћи. Овде где су звезде јасне Смешкале се с неба ведра, «Ноћ ширила тамна недра Да сакрије речи страсне. Овде где је цвеће бело Повијало главе своје Докле љубих усне твоје И вито ти грлих тело. А како је све сад свело; Лед и снег је поља скрио. Мраз ми љути срце свио, Срце што је љубит' хтело.

Београд.

АгтапЗ (3. Б.