Nova iskra

ВРОЈ 1.

НОВА ИСКРА

СТРАНА 23.

столом, шарајући на свесци, или читајући школске књижице. Играчке је, пак, сам себи правио од шљуика скупљена на обали поточића, од комадића трске, од стабљике бамбуса. Да, сам их је правио, али мама му.их је бацала на поље, говорећи да јој то ђубре прља кућу. Он би је гледао својим крупним очима, за тим би обарао главу и уздисао, као какав стармали који има озбиљне тешкоће, али уме да их храбро поднесе. Од каквог парчета хартије исецаше маказама дуге редове пајаца, војника који су имали две пушке у р_укама, лутке са кратком сукњицом као балерине. То је било за Нини, и Нини је сад имала толике Фигуре у свима бојама. Дечко исецаше за њу свеце које му другови у школи поклањаху, вињете са старих књига, слике од карата. Кад имађаше штогод, бејаше сав срећан да то однесе Нини; није задржавао ништа за себе, баш ништа. Од неколико комадића карата бејаше начинио Нини кућу за лутку, потпуну кућу са три собе и кујном, цео намештај од хартије, од трске, и од бамбуса: било је лепота видети. Она имађаше два лепа пара одела, и оЈЗожићу Б6га јој је, поред играчака, донео бео шеширић. Имађаше капутић постављен Фланелом, рукавице од Фине вуне и мали муф. Рико ништа; Рико вечито носаше исто старо одело, искошено на лактовима и на коленима, ципеле са поцепаним врховима, везане са два парчета канапа, капицу од избледеле чоје. Каква туга, кад се малиша враћаше из школе црвена носића и руку! Али је он све то трпео. Он се није тужио. Дувао је у врхове од прстију, ПАЈА ЈОВАНОВИЋ играо је по поду, трчећи око стола у салонићу, и тако му више није било ладно. Рико је вршио и све ситне послове у кући: ишао је да купи зејтин, вино, хлеб, са корпом у руци, као какво разумно слушче. Једном бејаше изгубио два сантима, ситан новац од два сантима, који му је бакалин дао у кусуру од једне лире, са осталим марјапгама. Али мама баш никако није хтела да верује да их је он изгубио. Преко пута дућана из кога је био изишао, продаје се печено кестење и он, се, ситурно, говораше она: није могао одупрети њихову мирису. Малиша, с руком на грудима као какав часан човек, бејаше се заклео да није било тако! Он не би метнуо у уста ни један кестен а да не однесе Нини. Да, кестење га је довело у искушење... Ах, они тако пријатно миришу! Али он не би узео, за све благо овога света, својој мами она два сантима. Ах, да му их је она доклонила, то би било нешто сасвим друго. Али мама њему никада ништа не поклањаше. Мама, тако- лепа, увек насмејаних уста, са

својим црним, дубоким очима, пуним нежнооти, које говораху тако многе ствари, била је увек сурова, љута с њим; није имала никада за њега добру реч; ни једном га није пољубила; никад с њим није била нежна. И никако му није хтела веровати, шта више, избила га је за лаж, и дала му је за ручак, тог дана, само сува хлеба. Истина, Нини му је кришом донела парче меса и једну јабуку, што је он морао примити да не увреди сестрицу; али шта му је стало до свега тога? Како може да се једе кад је човек ражалонтћен због тако велике непријатности! Рико непрестано читаше, са својом малом главом међу рукама, а Нини у својој постељи размишљаше о свему и не знађаше објаснити како су то мама, Вога и БеФана, све троје скупа, сматрали да је јадни Рико рђав. Истина, она му је дала један део својих поклона које јој је Бога о Божићу донео, али Рико ипак тиме није био утешен. Јадни малиша, сакривши главу под покривач, метао је то јутро чаршав у уста да му се не чују уздаси. Отац се вратио у девет, уморан као обично, и отишао је да легне. Он се није потрудио ни толико да потражи малога Рика; мама му донесе у наручју Нини, да је он пољуби; о поклонима за дерана нико није ништа говорио. Отац је био веома уморан а и тужан. Он је био влаковођ. Сваке ноћи био је-на служби; у кући се задржавао мало, готово никад не разговарајући; никад му се није могао видети осмејак на уснама. По неки пут, ретко, вечеравао је са њима. Нини му се тада пењаше на колена, а Рико остајаше увек на своме месту, тужан, ћутећи, са косом сувише дугачком и разбарушеном, која му покриваше чело и врат, прљава лица и носа, са распараним капутићем на коме је недостајало по какво дугме а друго опет висило о концу. Изгледало је као да нарочито не пазе на њега, и малиша остајаше на страни, смањујући се још више, као да се хтео боље сакрити, већ навикнут на ту заборавност у којој су га остављали. Нини је била са свим замишљена, и, испружена у својој топлој постељици, претураше у глави све, јер јој се ни најмање није спавало. Мама је долазила и одлазила уређујући ствари у кући. За тим девојчица виде како бацише, као обично, душечић на диван, како простреше чаршав савијен на двоје који је био на средини поцепан, и покривач тако исто, веома поцепан. Кад је постеља била готова, мама рече Рику: — Хајд'! у постељу ! Малиша затвори књигу, извуче се из столице и приђе својој постељи... Нини више ништа не виде, зато што мама

НАРОДНА НОШЊА У ДАЛМАЦИЈИ.