Nova iskra

БРОЈ 4.

НОВА ИСКРА

СТРАНА 109.

— Не, не, рече и окрете се; ја ћу већ сам отићи! и полагано изиђе на врата. Месец се беше појавио и његова пуна светлост падала је на тамно дрвеће и правила дуге бледе сенке. Врт као да беше испуњен-танком нежном маглом, а жбунови су стојали у њој као Фантоми : мирни и непомични. Владала је потпуна тишина а из врта долазио је благ мирис последњих ружа. Врата на врту беху само приклопљена; он их лагано, готово нечујно отвори и тихо пође насутом алејом. Са клупе испод јасмина одви се лагано нечија сенка и пође му у сусрет. Ои познаде у њој Полу, исту своју Полу, са великим мрким очима и сјајном кестењавом косом што јој је у две витице два пут главу обавијала. Била је без икаквих промена, само што јој се лице осуло једва приметним руменилом, те јој драж још више увеличавало а фини нарочити осмејак лебдео је на њему. Учини му се заносном до обожавања и он хтеде пасти пред њу на колена и пољубити оно место где је она ногом стојала. — Ах, господин Милутин! обрадова се Пола, а глас јој зазвони као најслађа свирка. Он прихвати радо пружену му руку и задржа је тренут два дуже у својој. —• Ишчекивали смо вас целога дана, настави потом иошто седоше на ниску клупицу. — Тата је уморан од пута и данас није могао до канцеларије, а вечерас су их позвали у Несторовића. — А како ви? окрете се потом њему и загледа се у његов збуњени поглед који он мораше оборити. — Ето тако, Богу слава! Да се већ ноднети. — Како сте ослабили! — рече му затим а иогледом заста на његову бледом лицу. Њему беше као да ће у земљу "пропасти од тога погледа, тако га је пекао. — Да нисте болесни ? Он лако махну главом и покуша да се осмехне, али му не Нође за руком. — Иричајте ми све шта сте овде радили. За цело вазда новости? И ми имамо за вас нешто ново, али то ћете тек од тате чути. Она се лагано подиже са клупе и приђе једном жбуну ружа, омириса једну, а потом погледа у небо на коме се светлео пун месец. — Како красно вече! узвикну полако; •— тихо, мирно и заносно као каква лепа бајка! Он устаде такође са свога места, коракну корак два у напред и гледајући у небо једва прошапута: — Ја бих вам хтео нешто рећи. — Добро, ја слушам. — Изгледаће вам можда чудновато, али ја не могу више! рече и застаде, а потом не знајући шта ће даље, додаде: Ах, то је глупо, ужасно глупо. Пола га погледа својим великим зачуђеним очима, па не знајући како да схвати смисао његових последњих речи, упита са свим механички :

— Ја не разумем шта је ту глупо. И он се још већма збуни и у тој забуни поче кидати лишће са ружина бокора и оборивши поглед у земљу и не гледајући у њу, поче брзо и испрекидано говорити: — Да, то је глупо, са свим глупо. Ну тта ја могу за то. Ломио сам се дуго, размишљао непрестано: да ли да вам кажем? и напослетку морам вам рећи, па ви мислили о томе како хоћете. Ја... ја вас волим и ви треба да будете моја ако хоћете ! ... Речи са свим просте, али их он изговори брзо и снажно, по готову срдито, као да се бојао да не изгуби своју присутност и ону слободу којом је отпочео. А у ње се дисање притајило, лице изгубило малопређашње руменило и постало са свим бледо, те се на слабој светлости месечевој црте једва назиру, и види се како испод дугих трепавица сјаје још зачуђене очи. А он, пошто је прве речи казао и пошто му се терет скинуо са груди, дисао је лакше и говорио све брже и страсније. Није бирао речи и фразе које је тако дуго и сам за себе спремао. Осећао је лепо, како му глас дрхти

ШАНАЦ НА ДЕЛИГРАДУ. и како се негде сгтусти а негде уздигне. Говорио јој је о својој љубави, љубави великој и неисказаној, о оном ос.ећању које је силно завладало њиме, од како је први пут видео њене велике мрке очи и чуо њен меки дрхтави глас. Њега је поразила њена доброта, њена простодушност; он је у њој видео своју срећу, своју будућност, свој васколики живот и оличену наду и с тога ју је заволео страсно, силно, безумно. . . . А звезде су тихо трепериле и месец је високо стојао на небу и његова се светлост простирала свуда око њих, а око Полине главе начинила као светао нимбус, из кога се јасно издвајала њена лепа кестењава коса. Она је стојала још и даље, мирна и непомична, не знајући шта ће у тај мах и како да одговори на његове плачне речи. — Ја не знам како да вам на то одговорим, рече му и не гледајући у њега. — Сад вам за цело морам рећи тајну којом вас је тата хтео изненадити. Ја нисам више слободна: моја рука припада већ другоме. Он се нагло трже као да му је рука наишла на какав оштар трн чији га је убод освестио. Осећао је у том тренутку свој глупи положај, знао је како му лице изгледа