Nova iskra

СТРАНА 27 4.

НОВА ИСКРА

ВРОЈ 9.

ништа покушавао пре 1882. године, када је тек предузео своје прво пењање с једним извежбаним ваздухопловцем. Пошто је добио из једног јавног Фонда ( фонд за успомену Ларса Хиртаса) 5000 круна за набавку ваздушне лопте, и субвенцију Краљевске Академије Наука, поче Андре читав низ најинтереснијих путовања (у главном, нових) на својој ваздушној логгги »Свеа", при којима је, снабдевен најсавршенијим апаратом и метеоролошким инструментима, вршио врло значајна атмосФерска проматрања, а уједно и увео у ваздухопловсто употребу »репа к на ваздушној лопти (опруженог конопца). с помоћу кога је био у стању да лопту управи 30—35° у страну од ветрова правца. При тим путовањима ваздушцом лоптом, која је Андре већ сам вршио и лопту врло вешто водио, прешао је два пута Источпо Море, један пут од Штокхолма ка Финској, а други пут од Готенберга ка Готланду. Фебруара 1895. предаде Андре Краљевској Академији Наука свој план, како мисли да доспе ваздушном лоптом до северног пола. Историја овог смеоног подузећа и сувише је позната, те није потребно да се овде још једном понавља. За све време, од свога повратка из Америке до јавног објављења овога плана о предузећу експедиције ваздушном лопгом на северни пол, налазио је Андре, поред својих сталних чиновничких обавеза и припремних студија и опита за намишљену експедицију, још времена и да се живо и истински заинтересује о разним јавним приликама. Тако је израдио, као члан Штокхолмског градског савета, поред осталог и један план за грађење подземних улица у Штокхолму, који није још ни до сада остварен. Такође се бавио и о питањима о поправци економских и моралних прилика радничког сталежа, практичким васпитањем дечака и девојака и т. д. 0 последњем питању писао је неколике чланке по новинама и држао предавања о томе. Андре је, као необично уздржљив радник који је у начину живљења врло строг и без многих захтева, уредио своје радне часове као сат, и ништа га није могло пореметити у његову утврђеном реду. Рано у постељу и рано из ње, обична храна и много кретање по слободном ваздуху — то је било његово златно правило које га је и одржало у добром здрављу и оспособило да може радити 12—15 часова. Од 1895. године, за време последњег припремања за експедицију на северни пол, радио је Андре често до у дубоку ноћ. Никад није учествовао у забавним друштвима, изузев нарочите прилике када је морао. Он сматраше живот и задовољства друштвена за једнострана и узалудна. Никада није играо н. пр. карата; међутим врло радо билијара, јер та игра вежба око. Никада није пушио, нити пио алкохолна пића, осим при нарочитим приликама и јавним здравицама. Није ни играо, а у позориште је ишао врло ретко. Напротив, волео је телесна вежбања у слободном ваздуху, такође слаткише и малу децу, с којима се врло често играо као какво дете. Као што је већ горе речено, живо се Андре интересовао о питању жена, те је држао предавања и писао чланке по новинама о практичном васпитању девојака, али никада није ни помислио да сам заснује породицу. Новине су свакојако проносиле глас, да је Андре »тајно верен®, пре но што је био предузео експедицију, али то се све и свршавало на томе. Једна од Андреових сестара вели у једном писму: „Ми, његове сестре, говорасмо му често, пошто је осигурао материјалан положај, да се жени и да заснује своју кућу. Али је он био добро заштићен од Купидових стрела. Оштар критичар и човек, који се у највећој мери брине за своју слободу и самосталност, није хтео иикако да се стави у окове брака. Не да је жене мање ценио или да их је држао за мање обдарене од људи — баш на против. Он је био за добро васпитање и разумну еманципацију жена; али је с.матрао садање васпитање жена из виших редова у целој Јевропи за наопако, а начин живота, који је отуда долазио, за погрешан и неприродан, те је радије хтео да прими борбу са страхотама поларнога света, него ли да се и усуди да ма и једну једину модерну жену преображује по својим идеалима! То знатно наглашавање његове индивидуалности ограничавало се каткад на упорност, или узимаше и друге

облике који га не спријатељише са извесним круговима и сувише осетљивих живаца. Неки од Андреових критичара пребацили су му , да је допустио новинама да и сувише објављују његове експедиције. У једном разговору са мном о тој ствари, рече Андре : в П1та хоће? Мени је потребна помоћ публике за моју експедицију, а публика, која прилоге за њу даје, има и право да зна о њеним појединостима. Кад иосредницима дајем жељена обавештења, — куде ме, а кад се устежем да посреднике примим, — опет ме куде .... Најбоље је радити што дужност налаже, а људе пустити да говоре што хоће«. Лето 1896. г. било је велики испит за Андреа. Није то био лак посао: наћи згодно станиште у овој необично дивљој земљи, удесити џиновску зграду за ваздушну лопту и. т. д., јер страшна олуја овакав посао веома отежава. Сви ти претходни радови захтеваху много времена, јер око две недеље дуваху непрестано врло повољни ветрови. »Колика штета с( , рече ми Андре при једном заједничком излету: »колика штета, што нисмо готови да се попнемо при овом одличном ветру! Тако повољне прилике не могу се вратити кад будемо спремни за пењање. Овај постојани, јаки јужни ветар однео би нас вероватно далеко на север". Андреова страховања. показаше се, на жалост, као истинита. Доцније, кад су припремања била завршена, не дођоше никада више тако повољне метеоролошке погодбе које би иењање експедиције оправдале. Међутим, бављење на Шпицбергу за време лета 1896., не беше без успеха, јер се цело време енергично и успешно проводило у разним испитивањима научних радова. Ипак Андре и не помишљаше да се мане свога плана, и примивши по своме повратку (из Шведске) од својих ранијих заштитника (краља Оскара II, барона Оскара Диксона, АлФреда Нобела и др.) потребну новчану помоћ, журио се са припремањима око поновног подузимања експедиције у идућој години. Пошто је чувени научењак Др. Н. Екхолм, који је требало да с кандидатом Н. Стирнбергом прати Андреа на ваздушној лопти, дошао до закључка: 1) да се непробојност лопте показала мања но што беше предрачунато, те вероватно неће издржати у лету више од 17 место 30 дана; и 2) да се израчуната брзина лоптина, због великог трења лоптина репа (које се показало знатно веће, него што је било оцењено) приметно мора редуковати и т. д., то он предлаже Андреу, да те сметње уклони; а покојни АлФред Нобел нудио се Андреу да плати трошкове за једну нову, већу ваздушну лопту, и оставио му је да стару прода. Андре међутим хтеде да стару лопту у неколико увелича; да њене шавове превуче јаким свиленим трацима; да је премаже и т. д. На то одступи Др. Екхолм од експедиције а његово место заузе млади инжињер Кпут Френкел. Ја нећу улазити у појединости тога размимоилажења у мишљењу Др. Екхолма и Андреа. По моме мишљењу треба само сажаљевати, што Андре није примио Нобелову понуду, и што није пристао да се нова лопта начини, која би се показала непробојнијом но што је била сгара. С друге пак стране лако је разумети, зашто се Андре, који је годинама трошио свој силни рад на појединости онога плана у који је поуздано веровао, противио чврстом вољом и смелим подузетним духом да предузима друге промене сем оних које је сматрао за апсолутно потребне. По доласку на Шпицберг у лето 1897. нареди Андре да се лопта напуни ваздухом и да јој се шавови поново превуку да би постали сасвим непробојни. Затим је испуни течним материјама. Из тадањих посматрања увидело се да губитак у гасу, за време првог дана после пуњења, није био знатан; али доцније беше приметно већи. Овога пута припремања нису трајала дуго ; последњих дана месеца јуна беху већ завршена. За то време, док се чекало још само на повољан ветар, биваше Андре сваким даном нестрпљивији.