Nova iskra

БРОЈ 9.

НОВА ИСКРА

страна 283.

дочекаше Турке тако живо, да се ови ускомешаше; турско лево крило беше разбивено и многи нагоше бегати; но Бајазит уведе резерву у борбу, те се она продужавала пет часова без извесности на чијој је страни победаУморној српској војсци беше потребна потпора, но она се не појави. Њу, "20 хиљада, склони Вук Бранковић баш у тренутку кад се одлучивала победа. Лазар се борио у првим редовима; но коњ му паде рањен, а војска се ускомеша не видећи га пред собом. Лазар се опет појави, но његово старање, да поврати ред у војсци, беше узалуд; непријатељ се користи тим случајем и навали с највећим напором. Лазаров коњ паде у јаму и Турци ухватише Лазара и одведоше султану. Под шатором султановим угледа Лазар »неверног« Милоша. У Мурата беше још толико снаге да изрече смртну осуду Лазару и Милошу. Име »проклети«, које народ даде неверном Вуку, не могаде се ни до данашњега дана ничим збрисати, па ни господством његових потомака—деспота српских. А Турци му беху захвални: подигоше му у Крушевцу капелу, у којој су брижљиво палили свеће. Но Срби, ослободивши се под Кара-Ђорђем, покупише његов мрски прах и лопатама развејаше по ветру. За овим је преведена Вукова песма „ МгусиК Стеван", као и „ Смрт мајке ЈуговиИ а (( . Милица је с нестрпљењем очекивала с Косова судбоносне вести. Њој долећу најпре два врана гаврана, а за тим долази рањени слуга Милутин , који јој казују несрећне гласе (преведена друга половина Вукове песме »Цар Лазар и царица Милица®). После,тога преведена је Вукова песма » Косовка девојка«, а најпосле и песма »Обретеније главе Лаз&рове". Бесонов вели: „Срећан је био, који није преживео Косовски бој; а који га је преживео, гледао је једно зло за другим® . . . Народне су песме и у ропству одушевљавале српски народ и одржавале му живу успомену на некадашњу славу и величину, док најпосле није пренуо и разломио робовске ланце. (НАСТАВИЋЕ СЕ)

Скерлетно Слово — РОМАН ИНГЛИСКИ НАПИСАО ^АТНА^ХЕ^ НАЛУТНОНКЕ Г1РЕВЕО Владиелав Савић

(НАСТАВАК) XIV. Јестирд и лекдр естира рече малој Бисерки да сиђе доле на обалу и да се игра с облуцима и морским биљем, док се она поразговори са оним траваром. И дете одлете као птица, изу своје беле ножице и скакуташе по влажној морској обали. Овде онде наиђе на какву бару,

коју је оставила морска осека, и радознало се огледаше у њој као у каквом огледалу. Из огледала излазаше јој у сусрет лик једне мале девојчице са црним, сјајним коврчама око главе и враголастим осмехом у очима, те Бисерка, немајући другарице, позва је да је узме за руку и да трче кошију. Али девојче из огледала, као да је хтело рећи: »Овде је много боље ; дођи к мени у бару". И Бисерка, ступајући дубље, угледа своју белу ножицу на дну ; док из веће дубине долазаше нека врста несавршеног осмеха који лебди тамо амо по узбурканој води. Међутим њена мајка беше пришла лекару. »Хтела бих говорити с Вама«, рече му: ,реч две које се тичу много нас обоје". »Аха! је ли то Госпођа Јестира која има нешто да каже староме Роџеру Чилингворту?® одговори он дижући главу. »Драге воље. Али, Госпођо, ја чујем да вас свуда хвале! Ето баш јуче један старешина, мудар и побожан човек, говорио је о Вашим стварима, Госпођо Јестира, и шапну ми да је у Савету било речи о Вама. Претресало се, да ли би било мудро или не, за опште добро, скинути то скерлетно слово са Ваших груди. Што се мене тиче, Јестира, молио сам благородног старешину да то одмах учини". »Овај знак не може бити скинут по вољи старешина«, мирно одговори Јестира. »Кад бих ја била заслужна да га се ослободим, он би сам собом отпао, или би био претворен у ма шта друго са другојачијим значењем«. »Онда га носите и даље, кад Вам лепо стоји! к додаде лекар: »Мора се оставити потпуна слобода женској ћуди и укусу, кад је реч о украсима њезина одела. Слово је красно извезено и храбро сија на Вашим грудима ! (( За време овог разговора Јестира је нетренимице гледала старца, и беше зачуђена променом на њему, која се извршила за прошлих седам година. Он не беше много постарио: јер ма да се виђаху трагови година, он их је добро носио и изгледаше да је сачувао младићску снагу и живост. Али пређашњи изглед разумног и ученог човека, мирног и разборитог, чега се она најјаче сећала на њему, беше потпуно ишчезао и беше уступио место жудном, испитивачком, поготову ватреном, па ипак брижном погледу. Изгледаше као да је желео да тај израз прикрије осмејком, али овај је био лажан и лебдијаше преко његова лица тако ружно да је гледалац још лакше могао угледати сву његову ругобу. С часа на час његово би око засијало црвеном светлошћу, као да је старчева душа била на ватри с које се развија црни дим у дубину груди, док је какав случајни дах страсти не распири у тренутни пламен. Он га је гушио што је могао брже и старао се да изгледа као да се ништа није догодило. Једном речју, стари Роџер Чилингворт био је најјаснија сведоџба да човек може постати ђаво ако само за извесно време предузме ђавољу улогу. Овај несрећни човек тако се променио, за ових седам других година сталне анализе једнога срца пуног јада и мука, да је већ налазио у томе и своје задовољство, те је досипао уља ватреним мукама које је испитивао и којима се радовао. Скерлетно слово палило је Јестирине груди. Али је било и друге опасности, а одговорност за њу падала је делимице и на Јестиру. »Шта угледасте на моме лицу« питаше лекар: »те га посматрате тако озбиљно?® »Нешто због чега бих тако плакала, кад бих имала суза довољно грких за то (( , одговори она. »Али махнимо се тога/ Ја бих хтела да говорим о оном јадном човеку«.