Nova iskra

СТРАНА 300. Н О 6 А 11СКРА БРОЈ 10.

лекар. Но како је био човек лаке руке, то се — и поред свеколиког свог рада и трчања — није умео никако користити својим стањем; он је имао да живи како приличи једном човеку његова положаја и он се тиме потпуно задовољао. Тим више се бавио о васпитању свога сина, васпитавајући га по системи коју је сам за најбољу држао. Већ дететом он се налазио у очеву кабинету, слушајући његове мудре и практичне савете, а у доцније доба водио је сам потпуно старање о свима инструментима и сваком приликом, кадгод би му време допустило.

лику школу оде у философски Факултет. И овде се Михајило умео врло брзо наћи да у скоро иридобије све и постане личност на коју се морало у сваком случају рачунати. Његова симпатична жива појава, која човеку импонује својом лепотом и самоувереношћу тона, говора и покрета, изазивала је допадање непознатих: сви за њ распитиваху. Он се позна с многим младим људима, доби приступ у многу отменију кућу. Њега тражаху, у његову друштву

„Има дана и чаоова кад те ништа не весе.ш, Кад ти орце и не жали, и не љуби, и не жели. Кад овлада мрачна пустош у дубини твојих груди, Кад ти ногдед бесмислено у дадеке равни блуди А тежак се отме уздах, и твоје се чело смрачи, И ти не знаш у том часу ни од куд је? ни шта значи ?

»Чудна је ствар живот људски, мој драги, и благо оном ко се у његовој вечној борби не разочара.« А одмакне ли се од мајке и сврши ли посао у очеву кабинету, трчао је одмах доле на реку иснод самога града и бацао удицу, или скакао са највишег бедема градског и натпливавао се са босим и прљавим рибарима. Мајка се за њ особито бринула због његове тако живе нарави, али отац није придавао тому велике пажње. Призирао је у њему срчану младост, чије је изливе тешко зауставити. Само га је једном јако покарао, кад су га полунесвеслог донели кући, јер је при скакању с бедема ударио главом о камен, докле га је мати после овог догађаја држала недељу дана затворена. У седмом разреду умре му отац изненада, од апоплексичног удара. Смрт очева била је од јаког утицаја на њега, али његова снажна природа издржа лако све. Мајка му, наравно, није могла оца заменити, те се он сам трудио да прошлост заборави и да не застане на путу крјим је пошао. Она вазда кротка и смерна, вазда добра и нежна мати, заклопи у скоро после мужевљеве смрти своје благе очи, остављајући сина самохрана у свету и препоручују^и га заштити неких даљих рођака у Русији. За живота свога, Димитрије Димитријевић желео је да му и син пође истим путем. Али Михајило, како осећаше мало наклоности према медицини, ступивши у ве-

II. УБАВКИЋ

ЈОВАН СТЕРИЈА ПОИОВИЋ

беше врло пријатно. А он сам пак знао је врло добро, где му ваља показати се пријатним, у којој пак прилици смелим. Другови га тако рећи обожаваху, женскиње беше њиме усхићено. Старајући се да му у животу не буде ништа излишно, он се умео побринути да задовољи и Фине захтеве свога духа. Дух и тело развијаху се у њега потпуно равномерно; нигде не беше укрштања или уштрба једној страни, те се и није требало бојати, да ће се ма кад доћи у неразрешљиви узао. И држећи се тога, он је знао да увек повуче тачну границу, преко које се на штету није смело прећи. Лепоти се није слепо подавао нити је за њоме непромишљено и слепо трчао. Летети паучинастим крилима по

ишао са оцем по округу. С мајком пак, мирном и пажљивом Рускињом (он је био Србин само у пола, јер се Димитрије Димитријевић уРусији и оженио), читао је редовно кратку историју руске литературе на руском, Доситијеве басне и Вукове народне приповетке. Већ као гимназијски ученик, у шестом разреду, он је руски и Француски говорио потпуно а немачки читао. Песнике је нарочито волео и стихове читао некако особито чудним нагласком. Ја сам с њим појимао тек сву драж поезије, почео да разумевам сву топлину и милину њене музике. Било ми је слатко и топло некако око срца седећи у његовој близини и слушајући како његов звонки глас цитује снажне стихове дајући им неки монотони, јасни звук. — в Да, да, красна је ствар то поезија. Чини ми се без ње не бих могао живети!" И онда отпочне: