Nova iskra

ВРОЈ 11

образе који су тако дуго били бледи. Њена природа, њена младост и све богатство њезине лепоте новрати се из дубине неповратне прошлости и низаше се као ђердан око њених девојачких нада, са блаженством дотле непознатим у чаробноме кругу ових тренутака. И као да је тама земље и неба била само одлив ова два смртна срца, јер ишчезе заједно са тугом њиховом. Одједном, као да се небо изненада осмехну, сунце засија и као светлосни потоп јурну у мрачну шуму и нозлати сваки опали лист и обасја зелена стабла свечаних грмова. Предмети, који дотад бацаху сенку, представљаху сада светлост. Ток потока беласкао се весело до у само срце тајанствене шуме чија је тајна сад постала тајна радости. Таква је била симпатија природе, ове дивље, безбожне шумске природе, коју није никад покорио људски закон нпти осветлила виша истина: обрадова ето ова два духа! Љубав, било новорођена или подигнута из сна смрти. мора увек засијати као сунце, испуњујући срца својом светлошћу која се излива на спољни свет. Да је шума била и даље мрачна, она би била светла у очима и Јесгире и Артура Димесдела! Јестира га погледа у приливу нове радости. „Ти мораш познати Бисерку!" рече она : „Нашу малу Бисерку! Знам да си је видео, али ћеш је сад гледати другим очима. Она је чудно дете! Једва је разумем! Али ти ћеш је волети силно, као и ја, и даћеш ми савета како да поступам с њоме. 1 ' »Мислиш ли да ће се дете радовати, ако ме позна?" питаше свештеник невољно. »Ја сам се дуго плашио деце, јер она показују неповерење и уздржљивост спрам мене. Ја сам се плашио чак и мале Бисерке!« „Ах, то је било жалосно!" одговори мајка. »Али она ће те волети, веома волети, као и ти њу. Она није далеко. Зваћу је . . . . Бисерка! Бисерка ! к »Ја видим дете« рече свештеник. »Ено је тамо где стоји у снопу зракова, мало подаље на другој страни потока. Ти дакле мислиш да ће ме дете волети ? <( Јестира се осмехиваше и поново зовну Бисерку, која је била онде где је свештеник рекао, слична каквом светдом привиђењу окупаном сунцем које сипаше на њусвоје зраке кроз свод од грања. Зрак трепераше тамо амо — те је виђаху час јасно а час као у магли, сад као истинско дете а сад као детињи дух, — према томе како оветлост дође и оде. Она чу мајчин глас и крете се лагано напред кроз шуму. Бисерки није било дуго време док је њена мајка седела и разговарала са свештеником. Велика, мрачна шума, суморна за оне који у дубину њезину доношаху грехове и светски немир — постаде друга у игри усамљеноме детету, како је најбоље знала и умела. Ма да је била мрачна, она узе на се најљубазнији израз да је дочека доброошлицом. Она јој понуди јагодекоје су се румениле као капље крви на опаломе лишћу. Бисерка их је брала и веома се обрадова њихову дивљем укусу. Мали шумски становници лено се уклањаху с пута. Једна патка, са десеторо пачића иза себе, истрча претећи пред њу, али се брзо покаја са своје жестине, и јави својима да се ничега не плаше. Један голуб, сам на једној ниској грани, допусти Бисерки да дође под њу и гукну више да је поздрави него што се уплашио. А веверица, из меке дупље свога дрвета, мрмљаше било од радости било у љутини — јер веверица је љуто и ћудљиво мало створење, те је тешко знати њено расположење —- и баци јој један орах на главу. То беше лањски орах и већ избушен веверичиним оштрим зубима. И једна лисица скочи, иза сна пробуђена њеним лаким корацима, и гледаше Бисерку испитивачким погледом као у сумњи: да ли је боље да умакне или да продужи свој сан на истом месту. Веле да је и вук — али овде прича лостаје невероватна — пришао и оњушио Бисеркину одећу, и понудио своју дивљу главу да је помилује њезина рука. Али највероватније изгледа да су Мајка

Шума и сва ова дивља створења, која она храни, познали у људском детету дивљину свога рода. А овде је дете било љубазније него ли у травом обраслим улицама насеобине или у мајчиној градини. Цвеће изгледаше као да је то знало, те једно за другим шапташе детету у пролазу: »Закити се мноме, ти љупко дете, закити се мноме!" Да би их задовољила, Бисерка набра и љубичице и сасе и колумбије и најсвежије зелене гранчице које стара дрвета опуштаху пред њезине очи. Њима она окити своју косу и младе груди и постаде као млада нимфа, или млада драјада, или ма шта друго што је у најприснијем пријатељству са старом шумом. Тако окићена, чу Бисерка мајчин глас и лагано се врати к њој. Лагано — јер угледа свештеника! XIX Дете крдј потокд »Ти ћешје силно волети", понављаше Јестира 11рина, док је са свештеииком седела и посматрала малу Бисерку. »Зар није леиа? Погледај само са колико се урођене вештине знала окитити оним простим цвећем. Да је покупила и бисер и дијаманте и све драго камење у шуми, не би јој боље пристајали! Она је дивно дете! И ја знам шта је чије на њој ! к

Из српске војске: ЈУТРО У КАСАРНИ

»Знаш ли, Јестира" рече Артур Димесдел са немирним осмехом: »да је то мало дете, што непрестано скакуће поред тебе, било узрок многих мојих немирних часова? Чинило ми се —■ ох, Јестира, како је то ужасна мисао и како је страшно бојати се тога! — да су моје црте на њеноме лицу, и то тако јасно изражене да их свет мора видети! Али она више личи на тебе!® »Не, не! подједнако ! с< одговори мајка са нежним осмехом. »Још мало и ти се не мораш плашити на кога дете личи. Али како је необично лепа са оним дивљим цвећем у коси! Као да је каква од вила, које смо оставили у драгој старој Инглиској, накитила Бисерку и послала је нама у сусрет.® Са осећањем, до сада непознатим обојима, сеђаху они и посматраху Бисерку како лагано долази. Она је била веза која их је везивала. Она је била изложена свету, за ових седам прошлих година, као живи хијероглиФ у коме је била откривена тајна коју су они тако дубоко крили % Сва је била исписана у томе символу — сасвим видно само да је било пророка или врача који би знао да прочита то ватрено слово! Висерка је била јединство њихових бића. Ма какво да је било прошло зло, нису могли сумњати да су нераздвојни и њихов земни живот и будућа судба, кад угледаше материјалну везу и духовну идеју, где су се сусрели и где ће заједно вечно становати. Мисли сличне овима •— и још друге мисли, које можда они