Nova iskra

№0Ј 11.

Н 0 В А Н

С К Р А

СТРАНА 34 7.

Али у оно доба море се дизало, колебало и пенило по својој вољи или покорно једино бурним ветровима, а људи једва да су били покушали да управљају њиме по својим законима. Разбојник на таласима могао је напустити свој занат и постати, ако му се свиђа, на обали човек пун поштења и побожности, нити је био икада сматран, и у највећем јеку свога бунтовног живота, као лице с којим је зазорно трговати или дружити се. Стога старији Пуританци у својим црним кабаницама, са појасевима и шиљатим шеширима, благонаклопо се осмехиваху на шумно и сурово ионашање ових смелих морепловаца, и нико се није чудио нити замерао кад тако признат и уважен грађанин као што је Роџер Чилингворт, лекар, беше виђен на тргу у интимном и пријатељском разговору са заповедником оног сумњивог брода. Овај последњи био је највиђенија појава, у колико се тиче одела, која се могла приметити међу гомилом. На његову оделу било је сијасет трачака, а златна чипка на његову шеширу била је опточена златним ланцем а иадвишена украсним пером. 0 бедрима висаше му мач, а на челу се виђаше бразда од .мача, коју је пре хтео да покаже него ли да косом сакрије. Грађанин не би могао носи ги такво одело, нити истицати такво лице, и то још тако изазивачки, а да не буде оштро опоменут од старешине, а вероватно и кажњен глобом или затвором или чак и изложен јавној п0рузи. Али што се тиче мрнара, све је то било гледано као нешто што припада његову карактеру, као риби светле крљушти. Пошто се опростио са лекаром, капетан Бристолског брода лено је лутао по тргу, док најпосле не приђе месту где је стајала, Јестира Прина. Изгледаше да је познаје и није оклевао да је иоздрави. Као обично око места на коме отајаше Јестира, бегне слободна простора — као нека врста мађијског круга — у који се нико не усуди или не беше наклоњен да ступи, и ако се народ тискао на малом растојању око ње. То је био насилни облик моралне самоће, у коју је скерлетно слово нагонило свога несрећног носиоца; делом њеном сопственом уздржљивошћу а делом истинктивним избегавањем њених суграђана, и ако ово није било више непријатељско. Сада, ако никад пре. слободан простор био је као поручен, јер допушташе Јестири и мрнару да се разговарају а да их нико не прислушкује Глас Јестире Прине био је тако промењен за слушаоце, да ни најуваженија госпођа из града, са своје признате честитости, не би могла тако разговарати са мање опасности по свој добар глас него што учини Јестира Прина. »Тако, Госпођо!" рече мрнар. „Морам казати настојнику да спреми једну корпу више него што сте Ви захтевали ! Не треба се плашити скорбута нити морске болести на овом путовању. Једина опасност биће што ћемо пити лекарије и гутати пилуле нашег лекара а и оног другог доктора; али то само да се види како у нас има читава апотека коју сам купио са једног шпанског брода." »Шта хоћете тиме да кажете? с< питаше Јестира, јаче узбуђена него што је показивала. »Да немате на броду још каквог путиика?« »Да, зар не знате," узвикну капетан: »оног доктора одавде, Чилингворта. Он мисли да с Вама заједно окуша мој брод. Та Ви сте морали то знати, јер ми он каже да иде с Вама у друштву и да је у присном пријатељству са господином, о коме сте ми рекли да је у опасности од ових суморних старих пуританских старешина.® „Они се врло добро познају, доиста," рече Јестира са мирним изразом, и ако је била до крајности утучена. »Они су дуго становали заједно." Више се ништа не догоди међу бродаром и Јестиром ГГрином. Али у том тренутку угледа она самог старог Роџера Чилингворта где стоји у крајњем углу трга и смеје се на њу; осмех који, преко све ширине тржнога простора, и кроз сав жагор и смех, и сву разноликост мисли, ћуди и интереса гомиле — беше пун тајног и страховитог зиачења! (свРШИЋЕ СЕ) • ♦ —— ♦ •

6 Коштанм

Стевану /Јуковкћу С'е&1 1'вх1азе 1апдоигеиве, С'е&1 1а ['аИдие атоигеиве... ... СеИе пте диг ве 1атеп1е Еп сеНе Ј >1ат1е Логтап1е С'е&{ 1а п61ге, п'е&1-се рав? Л,а тгеппе, сН-з, е1 1а Иеппе, Боп1 8'ехћа 1е ГћитМе апИеппе Раг се пеЛе вогг, 1ои1 I)аз ? Раи1 Уег1ате : АгГеКев (И оиЂИеев. ада се завеса подигла, појавио се бул^ук белих Врањанки. Шалваре су зашуштале, дуЈ^ОЈ11 кати зазвецкали, и запевало се Шано, душо Шано... Ја помислих да ћемо имати да гледамо нешто као Ђида, Риђокоса, Потера , низ шарених слика из народнога живота, са много песама и игара, и са обавезном свадбом иа ( К жј Ј крају. Али, у колико се радња развијала, трагични карактер се све више ис.пољавао: последњи чин, који се опет свршава свадбом, мртвачки је тужан. За четири чина човеку * остаје срце стегнуто, и није у стању да се насмеје. Да је Г. Борисав Станковић следовао примеру наших добрих старих драматичара, он би свој комад, у живописном диалекту назвао Коштана или ЈКална Песма. или Л\ал за. Младост. Јер, сав драмат Г. Станковића јесте једна болна иосталгија љубави, самртна песма младости која у гроб силази. Речи оних честитих, простих Врањанаца звоне као учења великих ФилосоФа песимизма и налазе дубока одјека и у нашим далеко сложенијим и немирним душама. Човек са нежношћу мора у томе да запази ону велику солидарност и једнакост којом бол сједињује и једначи све људе, па ма одакле они били, ма колико они знали. Цела Коштана је тужна повест згажених срдаца и промашених живота. Сви се ти људи много веселе, али од њих нико није весео. Они много певају, али то су лабудске песме. У свима од њих одиграва се вечита трагедија, стара као свет: јединка, која тражи сву љубав, сву срећу, потпун, интензиван, слободан живот; целина, безлична, неумољива., која тражи да људи подреде оне што им је најдраже њеним незнаним, хладним речима. И то још целина, које није као наша остала без веровања, поткопана критиком, без богова и коју само спољна груба сила и интерес одржава,— но целина патриархална, тврда, непробојна, хладна,, као камен. И у том социјалном жрвњу сви су строшени. Тома, човек домаћин, трговац, хаџија , који је представник тога старога деспотског, патриархалног морала, и он јечи што су му родитељи и обзири наметнули »стару, мртву, ледну, плачну«. Митко, весели Митко, само куне породицу која га закла и зароби. Стојана младост оставља раздерана срца, Коштана са клетвом полази за Асана и улази у живот. Сви, као једна душа, јецају: Еегие моје! Цела је прича проста. Коштана је Циганка, певачица и играчица, она оличује буран, весео живот, плаху, раздраганост младости. Она је једна од оних лепота од чијега блеска очи заслепе и које као блудећи огањ воде људе у пропаст. Поред свога заната, она је остала поштена, поштена у чаршијском смислу речи: још су њене косе немршене, још јој је грло негрижено, и још јој нико није иио оне црне очи од којих се намет губи. Сем лепоте, сем царскога грла , како вели наша народна песма, сем оних чудних, опојних песама, има она нечега вишег. Та мала Циганка има немирну, осетљиву, упечатљиву душу уметника, неодређену нотребу нечега лепшег, заједницу душе са великим све. Њене се пламене очи дубоко загледају у мрку кестенову шуму, у »ону голему, пусту, тамну гору, а она, осећа како »мирише гора®. За њу није прашљива мала