Nova iskra

СТРАНА 3 46.

II 0 В А

И С К Р А

БРОЈ 11.

,Шта је то, мајко?" повика Бисерка. »Зашто је народ оставио своје послове ? Је ли ово празник за цео свет? Погле, еио ковача! Опрао је своје гараво лице и обукао стајаће рухо, и изгледа да би се радо веселио, само кад би му ко хтео рећи како ! А ено и мајстор-Бракита, старог тамничара! Гле како се смеје и како ми маше. Зашто то, мајко?« «Он те се сећа као мале бебе, дете моје" рече Јестира. „Он не треба да се због тога смеје и маше главом иа мене — тај црни, суморни, разроки старац!« рече Бисерка. Он може махати главом на тебе, ако хоће, јер си обучена у сиву одећу, и носиш скерлетно слово. Али гле мајко, колико је међу њима туђинаца, и Индијанаца и мрнара! Шта ће сви они овде на тргу ?« „Чекају да виде литију кад прође« рече Јестира. „Јер ће туда проћи гувернер и старешине и свештшици и богати и честити са музиком и војницима на челу. к „А хоће ли и свештеник бити туна?« ииташе Бисерка. »И хоће ли он пружити своју руку мени, као онда кад си ме ти водила к њему на обали потока?" „Биће, дете, биће, (( одговори мајка: „али те данас не11е поздравити, нити ти треба да га поздравиш.« „Како је то чудан, тужан човек!« рече дете као да разговара са самим собом. „У тамној ноћи он нас призива к себи, и држи твоју руку и моју као онда када стајасмо с њиме тамо на губилишту; а у дубини шуме, где га могу чути само стара дрвета и видети само комад неба, он разговара са тобом и седи на маховини ! И још ме љубио у чело, да је то мали поток једва могао опрати ! Али овде, на белом дану и пред светом, он нас не познаје, нити ми треба да га познајемо! Чудан, тужан је то човек, са руком увек на срцу! (( „Буди мирна, Бисерка ! — Ти не разумеш те ствари,« рече јој мајка. „Немој мислити на свештеника, већ гледни око себе и види како је данас весео свачији лик. Деца су изашла из школе, а одрасли из својих радионица и поља, с намером да буду весели. Јер данас нов човек почиње да влада над њима; и као што је увек обичај од како је првог народа — сви се веселе и радују, као да ће одмах златна година доћи сиротом старом свету!« И било је тако, као пгго Јестира рече, кад човек погледа на необичну веселост лица сакупљенога народа. На овај свечани дан у години, Пуританци су сједињавали сву радост и јавно весеље, што су мислили да је допуштено људској слабости; тиме су у толико разгонили вечити облак, што су једног јединог дана изгледали само толико озбиљни као остала друштва у данима опшге несреће. Може бити да ми претерујемо у суморним и тамним бојама, које су давале одлику начина живота ондашњега доба. Лица, која се беху сада скупила на Бостонскоме Тргу пису по наслеђу примила пуританску суморност. Она су била рођена у Инглиској; њихови оу се очеви грејали на сјају Јелисаветина доба; а то беше време кад је живот Инглиске, посматран као целина, изгледао исто тако достојанствен, великолепан и весео какав је свет икада видео. Да су откуд пошли за својим наследним укусом, досељеници у Новој Инглиској светковали би све народне свечаности са ватрометима, гозбама, играма и парадама. Нашло би се начина да се при вршењу величанствених обреда сједини веселост са свечанош^у и тако рећи да се да смешан и сјајан украс одећи коју у тим приликама облачи читав народ. Било је сенке таквог покушаја у начину прослављања почетка политичке године у колонији. Тамни одоев успомена на сјај, од чега су видели само безбојну и безличну представу у старом поносном Лондону — нећемо рећи при крунисању већ при примању дужности Лордмера — може се приметити у обичајима које су завели наши нретци при годишњем бирању старешина. Оци и оснивачи републике — државници, свештеници и војници — сматрали су за дужност да тада ириме спољни сјај и великолепност, што се по старој навици сматрало као пригодно одело за јавне и друпггвене свечаности.

Сви дођоше да у литији пропарадирају пред очима народа и да тако даду потребну достојанственост простом облику новопочете владавине. Тада је и народ био, ако не охрабрен а оно бар оправдан, што напушта озбиљни и вечити рад својих грубих заната, рад који је у свима осталим данима изгледао једне врсте и једног материјала, као и њихова вера. Овде, у истини, није било игара које су веселиле народ у Инглиској за Јелисаветина доба или за време Џемса — никаквих примитивних представа; није било ни певача са харфом и баладама из давнина, иити свирача са мајмуном који игра по његовој музици; ни мађионичара са опсенама, ни весељака да народ насмеје својим шалама, старим можда од више стогина година, али увек моћним, јер потичу из најдубљег извора веселости. Сви ти представници разних грана весеља били би прогнани, не само суровом дисциплином закона, већ општим осећањем које даје снагу законима. Па ипак, широка честита лица у народа смешила су т се — можда суморно али слободно. Било је и игара које су досељеници гледали и играли давно на вашарима и сеоским саборима у Инглиској. И за љубав оне храбрости и мушке одважности, која је била у њима, мислило се да их треба иресадити и на ново земљиште. Рвање по начину Корнвалском и Девонширском видело се овде онде на тргу: у једном углу беше пријатељска битка са штаповима, а (што је највише привлачило све) на узвишици од дасака, која је већ раније помињана, два мајстора почињаху битку са мачем и штитом. Али, на незадовољство публике, ова последња представа би прекинута од стране градског полицајца, који није могао допустити да се изиграва достојанство закона таквом злоупотребом освештаних места. У опште може се рећи, да су ти потомци очева, који су се умели веселити, умели боље прослављати празнике него доцнији њихови потомци, све до наших дана. Њихова непосредна деца, генерација која је дошла одмах после првих досељеника, носила је најцрњу сенку Пуританизма, и такоје била њоме помрчила народно лице, да све доцније године нису биле довољне да га расветле. Ми треба да поново научимо заборављену вешгину, како да будемо весели. Слика људског живота на тргу, ма да је његова општа боја бииа сива, мрка или црна инглиских досељеника, била је опет оживљена неком разноликошћу тих боја. Неколико Индијанаца — у својој дивљачкој раскоши вешто извезеног одела од кожа дивље свиње, са појасевима, црвеним и жутим, са перјем а наоружани стрелом, луком и копљем са каменим врхом — стајаху одвојено, са понашањем непоколебљиве важности, чак вишом од оне коју је издавао пуритански карактер. Али ма како да су били дивљи ови обојени варвари, ипак нису били најдивљачнији призор на тргу. Ова одлика припадала је, по правди, неким мрнарима — једном делу нослуге са шпанске лађе — који беху дошли на обалу да виде весеље о дапу Избора. То беху сурови десперадоси (пустолови) са лицем од сунца опаљеним и огромним брадама; њихове широке, кратке чакшире беху око појаса завршене тканицама које често беху закопчане грубим златним пафгама, а које држаху увек заденут нож а каткад и јатаган. Испод њихових широких шешира, од палмина лишћа, сијаху се очи које издаваху животињску свирепост и кад су били весели или добре ћуди. Они су се грешили без страха и скрупула о правила ионашања, која су била обавезна за све остале, пушећи дуван под носом самога полицајца, и ако би сваки дим стао шилинг ма ког грађанина; гутали су по својој вољи вино или ракију из џепних чутура, које слободно пружаху забезекнутој гомили око себе. То јасно показује несавршенство морала тога доба, ма како да је био строг, јер је била дата нека слобода мрнарима не само због дела на обали већ још више ради очајних предузећа на њихову властитом елементу. Мрнар тога доба био би једнак гусару нашега времена. Мало ко би могао сумњати, на пример, да је баш ова послуга, и ако никакав необичан примерак своје морске браће, била крива за пљачкање шпанске трговине тако да би због тих дела сви метнули на коцку своје вратове у каквом суду нашега доба.