Nova iskra

БРОЈ 12.

сле I, као и XVI песма после XVII (као у Новаковића) ? Мислимо да би у томе требало оставити слободније кретање самом састављачу, јер има разлога и за једно и за друго.

ДцИитт ЈЈогез

Д г ип г8 1 ев НегШ, Лге ВШ1ес [апеп. IЈпЛ ггаг [егдгпд сИе .Јидети! 1гаиНд, 1>еа РгпћИпди Х\~ 7 оппе ћИеђ [ег$а.ит1; Г)ег НегђаГ с1игсћ\\еМ тГсћ 1геппипдасћаиНд, Мет Негх Лет ТоЛ еп1дедеп1га.ит1. 2епаи. V. ужним криком^гавран тромо небу леће, Ветар мразни дахом ситне капље гони; А стазом се уском спровод тихо креће, Кроз долину сетно смртна песма звони. Са врхова тавних [пада магла густа И покрива село, колебице црне, А из мрачне шуме — што сад зија пуста Сова каткад крикне па у таму прне.

Мртвило и пустош! . . . Шта ја чекам више? Зар у души мојој није пустош давно?!... Зар смрт неће доћи да све косом збрише, Да и мене скрије тихо гробље травно .... VI Са досадом слушам како киша сипи Уз тужни звук ветра, што с даљних крајева Носи студ и пустош у питоми кутак Где зрак јужног сунца жупна поља згрева. У вртићу моме, где су руже цвале, Сада стоје само стабљичице голе Што их ветар шиба; и цвилећи тихо Од јесени хладне оне милост моле. Покрхане леже лозе ладолежа, Мирисави здравац погажен и свео ; Гомила од лишћа пожутелог стоји Где је био негда љупки крин и бео. Само бршљан вити јоште се зелени Сред пусгоши ове милог цветног краја Као венац што га тајна рука сплела Над још свежим гробом умрлога Маја.

Октобра, 1901. Зајечар.

Милутин Јовановић

Рембракт холаидскк слккар

ембрант припада времену XVII века, које је у историји његове отаџбине, Холандије, обележено оснивањем колонија и стварањем поморске силе холандске. После ратова за ослобођење, Холандија се почела у брзо развијати, те је у XVII веку постала управо центар светске тргов ине. Далек Исток, прекоморски Запад, класични Југ и предузимљиви Север стицаху се тада у холандским пристаништима да продају што имају, и купе што им треба. Богаотво, не само државе, не само појединих градова, него и појединаца, поче невероватном брзином расти; а стицај културнпх као и религиозних прилика беше повољан за развитак свих грана духовног живота не само урођеницима, него и странцима као што су: Декарт, Локе и Спиноза. Хуго Гроцијус на философској основици ствара Поморско Право, а својим философским делом 0 праву у рату и миру ствара основе Међународног Права. На жалост појезија, као и архитектура и скултура, не могаху достиКи ону висину коју достиже сликарство,