Nova iskra

— Зар и овде има ашка (љубави) ? упита једном Фати-еултаи своје другарице, па се брзо застиде, поцрвепе и обори очи, јер чу Емину Ахмед - бегову, лепо и паметно девојче, где рече: — Лудо питаш, Фати-султан-ханум! Где је Алах, ту је и ашк; а кажи ми макар само један град или село, гору или воду где није Алаха? Од тога прође само мало, и Алах, хотећи да покаже Фати - султан - хануми е је баш заиста лудо питала, ули лепом девојчету у срце пупо љубави према једноме младом Арнаутину, момчету на гласу, јединцу сину и мезимцу старца мула Ј ) Халима, Шкодралије, поглавара племена „Војњака"... У Арнаутлуку живе и лети и зими, али се момче често дотиче града. Пројезди махалама, а кадуие се, и жене и девојке, гурају крај ка®езе (решетке), диве се арапском хату и богатом такуму (опреми) његову, питају да ли је поноситији хат или господар му, мулин син, Исмаил-бег. Пројезди махалама, па се зауставља пред кућом своје сестре, удате овде, тик до куће Ахмед - ха®уза. Прилази му сеиз сестрин, ухвати нод њим хата, да га иричува, зиојава провода, док се момче са сестром види, поразговара. По каткад му наместе хата у ахару, јер он води са сестром, много старијом од себе, дуг разговор. Ту руча, остаје код сестре до саме икиндије, тад се вине на виловита хата, па хајде у Топлицу бабу и осгарелој Гмајци својој... И бабо му је стар. Има осамдесет, веле, као једну, а још је крепак; из пушке, кажу, нишани боље него многи младић... Фати-султан воли Исмаил-бега. Видела га кроз густе каоезе, и кроз пробушену ограду, и кроз одшкринут капицик, и идући другарицама, и враћајући се из хамама. Видела га, па га милује, чиии јој се, више од очију, од живота, од завичаја свога. И Исмаил-бег Фати-султаи-хануму милује, ако је још никада није видео! Прође јој на арапском хату своме свако у Бога јутро и сваке икиндије. Бели му се хаљина ( фистан), широка, у небројено бора, разастрта ио кадшелихаши, бели се као замбак у градини или бело перје лабудово; а са зеленога чохали-гуња чепкени, што су му раменима нретегли од силнога веза, треиери према сунцу чисто злато. На прсима џамадан од црвене кадиве извезен златом. И на зеленим чохали-тозлуцима пуно је веза. Тозлуке су му везло у Нишу најбоље терзије. На глави му ®ес с дугачком китом, а испод ®еса види се чикмалиивица белога ћулава. Тгулав му је радила јединица сеја његова. У силају су му јатаган и две мале пушке поћанке, са сребриим јабукама искићеним драгим камењем, те према сунцу дају од себе небројено боја. 0 силај три паласке са златним китама. Преко рамена му љута арнаутка. Арнаутин је висок и за својо године врло крупан: још месец дана па ће ступити у осамнаесту... Лице му 1) Господар, главар.

лепо, мушко, сунцем преплаиуто; бркова још нема, тек га сад гарила мрка наусница, испод које се при сваком осмејку указу.ју равни, ношироки и чести зуби, с ивицама и глећом као у детета. Очију је црних и крупних, погледа смелих као у човека, чедних као у цуре. Истина, и Алах зна, задиркивао је и он речима, многу лепу Циганчицу, али је још гонџе лале... Никад не виде Фати-султан-хануму, а толико је познаје, да би јој рахат начинио слику на белу платну, на свили. И баш би је начинио, али, вај њему младом, не уме, а и не сме, јер зна да је грехота радити јпто по обрасцу јединога Алаха. Једно вече, кад се врати из града, и хтеде ући у одају родитељима, чу где се они тихо разговарају и помињу његову женидбу. Уплаши се. Коју ли су му изабрали ? Он милује Фати-султан-хануму... Лепа је... Нека питају своју кћер, сестру његову: она ће и њима казати колико је лепа Фати-султаи!... А кад изиће из одаје мула, џин прави, беле браде дуге, поче Исмаил око своје нене. Испитује је... Кад би нешто чуо од матере име девојке Стамболке, „секао" би курбан (жртву) одмах... Молио је Алаха, и умолио га, јер му мајка мила изусти најлепше име — Фати-султан! И она је од његове сестре, од своје кћери чула колико је красна цура Отамболка, па је с мулом зборила, и договорила се, да што пре проси за њихна јединца назли-Стамболку... II Фати-султан је венчана; и свадба ће јој скоро, чим буде с даровима готова. Пролази јој мимо ка®ез ђувегија, кад пешке, кад на хату: дочекује га она, крадом, иза каФеза, да је нико не опази, с осмехом, испраћа га с уздахом, са жељом, да .јој што пре дође највећи празник њен — свадба њена... И Исмаил-бег је Фати-султан-хануму видео. Видео је из еестрине башче више пута, а сад се и састаше, крадом, крај капиџика, и разговарају се... Чучећи на зеленој трави у белој дугачкој ентарији, Фати-султан личи на љиљан, цвет бели, што те нодсећа на душу девојачку, на њену невиноет. Љиљан је сама Фати-султан, то јој читаш с лица, кому се диви млади Арнаутин; јер није мислио да може бити тако белога лица под топлим сунцем стамболским. Па још видиш да је прави љиљан из биљбиљур-огледала њене душе — црнога јој ока, којега лепота и сјај забуњује сина арнаутскога... Очи га забуњују а кестен-коса мирисава опија као башча пуна зумбула, јасмииа, њена мека коса, дугачка, коју негује материна љубав, још чешљају руке материне... Газговара се, гледа се Фати-султан с момком, ђувегијом својим, а он, у љубавном заносу, додирну врховима прстију њено лице, иа их тад узе љубити, говорећи: — Аман среће, Фати-султан ! — Ћути, Исмаил-бег! рече она и промени ее у лицу. — Зашто да ћутим, Фати-султан?