Nova iskra

144 —

Једанпут со Јаша разболе. Чика. љуба одмах отрчи за доктора и тражи помоћи. Док доктор нрегледа малог болесника, дотле чика Љуба једиако хуче: „Шта ћу, шта ћу, кад ми је дете болесно?!" Видећи га тако ожалошћеног, отац Јашин Алекса хоће да га, утеши, на му вели: — Воже, чико, шта вам је ?! Даће Бог и биће добро! — Е мој Ацо, одговара чика Љуба тужно: лако је теби. Ти имаш нуно деце, а ја само Јашу, на шта ћу ако ми не оздрави?! Кад је Јаков доцније, школујући се, отишао из Ваљева, чика љуба опет је нашао себи својв дете. То је био његов имењак, Љубомир, други син Алексин. Треће дете није дочекао, јер је умро пре, пошто јс Љубомир свршио своје школовање у Ваљеву. V Волео је частити своју унучад чајем, уз који даваше и сланине. Нарочито се веселио кад му, онако голишави, дотрче и затраже да их чика угости. И он их је збиља с највећим задовољсгвом и частио. Чесго се пута дешавало, да њему није ништа остало, али он је вели „био сит" кад је децу видео задовољну. VI У својој снаваћој соби, у којој је и радио, бејаше чика Љуба успео да припитоми једног мишића. Свако вече, чим чује чика Љубин глас, мишић се помоли из рупе и по једном лењиру, што му је Љуба наместио, попне се на сто. Ту нађе мрвица од хлеба и сира, што је чика Љуба спремио за њега. Догод седи, чита или пшпе, миш је ту с њим; прави му друштво често пута но целу ноћ. По неки пут седие на задње иоге, исправи се и, гледајући у чика Љубу, мрда њушкицом те га тако насмеје. Једном приликом примети чика Љуба, да му унук Љубомир, његово дете, јури миша по соби да га убије. Врже боље докопа ти чика Љуба малог Љубу за ухо, и истеравши га напоље повиче: — Ниткове, ја другог мала немам до миша, па ми и њега хоћеш да убијеш! Једног дана, баш некако пред своју болест, из које се неће више ни дићи, опази чика Љуба да његов мишић једва изиђе из рупице, али никако не може да се попне уз онај лењир. Он му помогне. Али на столу мишић пе само да није ништа јео, већ поче да посрће. Види то чика Љуба, па му дође много жао: — 0, штете ! Чудне штете ! Он ће да сврши ! Видим ја, да ћу остати без њега! Миш мањка. Чика Љуба нареди унуку Љубомиру, да га сахрани под једно дрво у башти. Наређено, учињено! После су чика Љубу видели једном да је дуго стајао, подбочен на штап, иа гробу мишеву и мислио. За тим је отижао у собу и писао. VII Видећи у својој башти много бундева, прохте се чика Љуби једном да тргује. Извади четрнаест дуката, колико

је имао тада, и даде их синовцу Добри да куни вепрове и да их гоји. Добривоје купи четрнаест комада и иочне их хранити куваним бундевама. Посматра то чика Љуба и радује се, што ће бити добре трговине. Но, идући једног дана по пијаци, виде он, како један сељак добро продаде кола бундева. Одмах је дошао до закључка: да је боље да се и њихове бундеве продаду а свиње хране доста сочним врежама од бундева. Што је намислио, то је и учинио. „Онога, зар дивље свиње имају бољу храну од ових младих и зелених врежа, па се опет угоје?!" . . . Бундеве се продаду, свиње почеше јести врежу, и све би било добро јоШ само да се вепрови хтедоше гојити. Месго тога, како који дан, они све мршавији. Чика Љуба куд ће шта ће, него реши да их прода. Продају изврши најстарији синовац Аца, коме није могло тада бити више од осамнаест година, и купца иађе у познатом онда касапину Марку Еалаби. Тај Еалаба био је особени тип: једна смеса од касапина, пуног свађе и ларме, и добродушног детета. Од Еалабе узме Алекса и пет дуката капаре. Еад после два три дана дође Еалаба, да гоии свиње, виде он да се преварио и тражаше капару натраг, јер одустаје од погодбе. Аца капару не да, а Еалаба виче да се сва авлија хори : „Шта? Вар да ме дете нревари ?!... Итокога?!... Мене!... Еалабу!... Марка Еалабу!"... Био чика Љуба у својој соби, па кад чуо ларму у авлији, он сиђе доле и приступи Еалаби, поздрављајући га најучтивије: — Добар даи, госиодии-Еалаба! — Нисам ја госнодин, већ касапин! одговара овај љутито. — Ви сте нешто љути ! — Еако да не будем љут, кад ме дете преварило ! Овакве палоције, па да кх платим тридесет дуката!... — Право велите, касапин-Калаба! Зашто да вам узме тридесет дуката, кад нас коштају нешто више од четрнаест ?! Ево вам ваше капаре. И чика Љуба извади из свог џепа пет дуката, те их да Еалаби, а овај задовољан оде. Чуди се Аца, а и криво му, што чика Љуба врати капару, па га пита: — Боже, чико, шта урадисте ? — Онога, Ацо, требало је, да си ти то сам учинио, а не пустити човека да се толико љути у Ненадовића кући. . . После је наредио да се сви вепрови по реду покољу и употребе за кућевну потребу. — Бол,е је, онога, да их ми поједемо, но да се још ко због њих иа нас наљути . . . Ето, тако се свршио тај први и последњи нокушај чика Љубина трговања! . . . VIII Једном приликом казао је, да му зготове иосног насуља без запршке, и да у њега укрупно насеку црна лука. Чика Љуба у опште био је доброг апетита. Овај пасуљ