Nova iskra

— 182 —

— Хвала, Мирко, ручајте ви! Пријатно вам било! — Збиља, ходи! — Хвала, хвала. Он заседе са своја два синчића. Отоја је стајала више њих и дворила. То је требало да видиш, то треба да виде они што „нису при апетиту" па да знају шта значи јести. Незапржен пасуљ, оредак да мораш витлати зрна по чинији.... Ја огладнех на једанпут! А Мирко се шалио са Отојом. Раснитује шта му деца раде, али је свако дете прекрстио и сваком сам име надео. Стоју зове снашом, а она се смеје и њега зове ђувегијом. Па као забринула се што је тако неорно, а он је теши: — Не брини! Не мешај се ти у Вожја Посла! Има људи који на камен нанесу здравицу па засеју и опет једу хлеба! Ето, питај гоеподина! А ја, ето тврдо, а тек Бог да кишице а ја засејем па дрљача раздроби ове пласе. Кад после неколико дана погледам а оно вире зелена пера из земље па се смеше на ме, а ја им велим: растите, зелена пера, Мирко ће вас лепо опрашити и уклонити сваку травку која би вас јападила! Не бриии ти, Отојо, младунице моја! Гледај Ђелу и чувај лонце од њега, од кад је пропузио ништа мирно од њега не остаје! Мораће бити женкарош — на оца је! — 0 муко једна! — рече Стоја. — Шта је море! Бар ти знаш! — Јесге ручали соколови? — упита децу. — Јесмо. Он се прекрсти. — Хвала ти, Боже! Нека је на здравље! Па се окрете мени. — Е сад, господине, ако хоћеш да пушим, дај ми једну лулу дувана. Ја му радо пружих дувањару. Он вајпре помириеа дуван па онда напуни лулу, укреса ватру у труд и метну на дуван, па поче пуштати димове исто онако слатко као што је мало час јео. Орамота је признати, ал ја сам му позавидео! Он се шалио са женом и децом. Жена, и ако је навикла на шалу његову, опет се снебнваше преда мном. — Таки је свакад! Не знам шта му јетелудује! Тако и код куће с децом. Ја сам осећао глад. Узбунили су ме. Чинило ми се да се нећу моћи најести, и зато се поздравим и пожурим кући. Али сам се преварио. — Да ми јо да једем као Мирко Бошњак! — рекох оцу. — Вапни снагом иза ране зоре као Мирко па ћеш јести! — рече ми отац.

Мислим да је то била наметна реч. Него, за сад: Ђа&1а! Буди весео и расположен

ОВОМЕ

Јанку.

Ј4а гробљу

ишииа је, пусто... Гробне плоче леже. И гаврани црни са крстача гледе Венце свела цвећа, траке тужно бледе И облаке кишне где нечујно беже, А с листа на листак клизе капље свеже. Натуштено небо; ветар јеца, плаче: Хладна киша сипи све јаче и јаче И каменорезац нову плочу реже.

Уз чекића лупу и шкрипу камена Тихо пева вес'о, ни бриге га није Што слушају мртви, што га ветар бије. А на другом гробу, млада јеца жена, Тужнија но гробље, блеђа од мермера; Око пуна суза, а срце чемера. Париз 26. марта 1902. Ст. К. ПаВЛОВИЋ

ПОВРАТНИ ТАЛАС Болеслав Прус (Ал. Гловацки) —

(СВРШЕТЛК) VII д неколико дана сгизаху шабрици велики товари памука. Адлер је, предвиђајући повишење цене, целу своју готовину уложио у куповину памука. У Фабрику је сгизао тек мали део куповине, а огромна је количина лежала ио енглеским и немачким стовариштима. Рачун га није преварио. Већ после неколико недеља цена памуку скочи, и непрестано је скакала. Тражили су му већ да им га уступи по 2 °/ 0 скупље; али Адлер нехте ни да чује. Трљао је руке од радости. Давно већ