Nova iskra

— 177 —

„Студент" без речи даде комад хлеба тежак неколико грама; ја га добих и метнух у уста. И почех да га жваћем, полако жваћем, једва уздржавајући грчевито кретаље вилица које су биле у сгању и камен да истроше. Ја сам налазио задовољсгво у журним

да сам у некаквом полусну. Ја заборавих ове проклете дане хроничие глади, и заборавих своје другове, наслађујући се једино тадашњим осећајима. Али кад сам из шаке бацио у уста последње мрве хлеба, ја осетих да сам страховито гладан.

Манес Српкиња из Сиња Д

грчевима једњака и у томе да га по мало задовољавам. Залогај за залогајем, топли и неисказано, неописано укусни, промицали су у запаљени стомак и као да се у исти мах претвараху у крв и мозак. Радост, некаква чудна, тиха и животворна радост све је више загревала срце, у колико се Јшше испуњавао стомак, и ја се осетих као

— Код њега је, аиатеме, остало још масти или каквог меса . . . мрмљаше војник, седећи према мени на земљи и гладећи руком трбух. — Без сумње, јер је хлеб мирисао на месо... на и хлеба је још остало . . . рече „студент" и полако додаде: — Да није револвер . . .