Nova iskra

— 181 —

Воштаница јс слабо о^встљавала прг1зну сооу, док с поља није допирао ни најслабији звук, ни најлакши дах. Тишина. Оморина. Полутама. А изнад свега тешка рука неумољиве смрти с тешким печатом својим. Нигде украса, нигде веселе боје . . . Мало по мало поче се одаја пунити разним лицима, од којих је младић многе добро познавао, док су му други били са свим непознати. Сва та лица прилажаху ћутке

те непријатне шарс и да на љихоејо место егАве Лбпше слике и веселије боје, али им је сав труд био узалудан, јер је због тога оно црнило још много тужнији утисак производило, но пре овога. Оморина све јача. Ваздух је сув и загушљив ; светлост све слабија.. . У том се од гомиле одби дивно једно чедо и припи уз младића у тврдој намери да с њим заједно бди. Мека

I

РИБНИЧКА КЛИСУРА

столу и откидаху по један или више цветова из венца крај покојничиних ногу, док не однесоше све. По том почеше шарати по покрову црне шаре, које у брзо покрише сав покров, све лице и руке у покојнице, ге је страшно нагрдише. По неке личности, а нарочито једна, покушаваху, до душе, на све могуће начине да уклоне

рука њена поче му лагано растеривати замршену косу са чела; најлепша уста шаптаху му на ухо утехе које је он жељно пио, као што те.гак болесник у очајању пије једини лек од кога очекује помоћ; а у исто доба почеше се из њених очију, из оних љупких и топлих очију, као у детета, полако крунити сузе које се као бисерна зрнца