Nova iskra

НОБА НСКГ*А

ЈЋ^ема еа села

драгИ ПРИ^АТЕ/ВУ,

ронашао сам Амсрику! Номој сс смејати, озбиљно ти кажем! Пронашао сам јсдиу такву реткост, да мн готово нећеш веровати. И ко би рекао да и таквих чуда у нас има! Знаш ли какво је то чудо? То је нотпуко срећан и задовољан човск! Јест, јест, номој се смејати! Ево да ти кажем и ко је. То је мајстор-Тодор. Један висок, сув, гдинџаст човек, око својих 45—48 година, нлав, пошућених очнју, всликих уста из којих ировирују прљави, теслави зуби. Сви га знају и сви га воле. Нема дворишта у које он није ушао и у које не улази као у своје. Дочекају га са осмехом и испрате тако исто. Нико му не одриче оно игго има: чашу ракије и залогај хлеба; а оп опет никад више ништа и не тражи. Ако има каква посла, он сврши; нема ли, није ништа ни било. Мајстором га зову због заната, а занат му је направити мало малтера па олепити где је отпао, припети се на кров те новом заменнти разбијену црепљику да не нрокисује, одељати или отесати какву даску, и — то је све.

Др. В алтазар Б огшниђ

Питала гаједаипут власт: какав је занатлија, а он одговара: — Дуиђерин. — Јеси ли иредузимач? Јок. Радиш ли с ким У друштву ? — Јок. Шго радим, сам радим. Питај, госиодине, пола света (а то је оно неколико села из којих не одлази никад) и сви ће ти казати ко јс мајстор-Тодор! И, збиља, ои никад није предузимао какав посао „навелико", задовољавао сс крпежом и оста јс — крпа. Чак се и поносио тим: — Моја закрна више вреди него нечија новипа. Што ја закрпим — закрпљено је. Новаца никад није имао, а никад му није ни требало. Ако је у селу — даду му, ако у механи — часто га: тек увек је сит и нијан. Управо нијо пијан него, што оно наши веле, ћевлсисан, расположен за сваку шалу и разговор. Обично је све иочињао једном причом коју је, вели, чуо од калу-

■„4=5$Ш