Nova iskra

— 1

ђора у Високим Дсчанима. Ту јо иричу исиричао и мени бар јодио тридесет пута. Да јо и ја теби испричам. Пошао једаннут Господ (Исус) са аностолима на дође у једпу варош. На једиом ћошку стоји јодан стар просјак, оборио главу, пружио руку на нешто шапуће. Господ га погледа преко ока, мину мимо њога и одо даљо. А апостоли иду за њим и чује се: шта би Господу те тога јадног старца ие ослови ни јодном рочцом од милоште, као што је обичај имао ? Иде Господ даље, иде, иде, док ти тек из једне механе изби преда њ човек на посрћући приђе и запита га: „Јоси ти Исус?" — „Јесам" — вели Господ. — „Благослови мо!" — „Да си благословон и срећан!" — рече Госиод па га благослови и пољуби. Кад пијанац одо, рече св. Петар: „Вала, Господе, и ти не чиниш ираво!" — „Како, Петре ?" — „Ето тако, Господе! Ти нрође поред оног јадног старца па га ноглсда попроко: а овог пијанца љубиш и благосиљаш!" — „Зато што овај никаква зла ие мисли; њему јо са-д цоо свет мио. Ја то свакад благосиљам. А опај старац што со иамрштио и шапуће, он смишља неко зло: или како ћо кога опасги или иокрасти!" — Взто ја — вели мајстор-Тодор — слушам Божју заповест и сво овако радим! А на лицу му читаш задовољство. Еле, тако и јутрос. Ноћашња киша нрочистила ваздух, а ја отворио прозоре, стао на гледам како со сунцо рађа и удишом овај мелом што нам га Бог бссплатно дајо. Док ток чух песму са улицо: Откуд теби, Јело, Свилено одело; Кад ти, Јело, рода немаш. Откуд се одеваш? Познао сам мајсгор-Тодоров глас. Иде полако улицом и иевуши. Кад би спрам мено, ои диже капу, оиружи руку и викну: — Добро јутро! Бог номогао, мајстор-Тодоре. — И здраво ли си, и мирно ли еи, и добро ли си ? — иоче он декламовати. — Све добро, Богу хвала! А ти? Зар војводи може лошо бити ? Није ласно бега нохарати! — Од које крајино, »Гајстор-Тодоре ? — Из пјане механо, гдје 'но писмо до зорицо виио, рујно вино и љуту ракију.... — А ако Бог да? — Овако до Божје кућо!... А могу вала и свратити да норазговарамо мало. Па скрену на капију повушећи : Овце чува танана робиња Покрај бјела двора војводинл, Изгубила сјајно огледало, Нашле су га слуге војводине .... Ја изиђох пред кућу, рекох те нам изнеше столице те содосмо. Донеше му један сатљик ракије. Он се прекрсти,

% иомену Бога и Ов. Тројицу, наздрави ми и напи со, на развезо причати; како је јучо олепио пеку плетару кметову, иред воче сишао мехаии те се нашао с кметом и ту се „као људи мало задржали." — Сладак човек и честит човек, и Бог га поживео, и кметовао сто година! То је једна чиста и честита душа као оиај што ми нричаше отац Симоун у Високим Дечаиима: кад је Госиод ходио по земљи .... И ои.ст ми исприча своју иричу. — Колико си провео у Дечаиима? - упитах га иошто доврпш причу. — Осам година. — А откуд ти тамо? — Откуд? Сироче. Годио сам се ту, у Драгаљевцу код Бељине. Замрс ми кућа а ја остах сам. Дођоше неки калуђери отуд у прошњу те се кренем с њима. —■ Па шта си радио тамо? — Ништа, служио. — Чудо писи изучио књигу па се покалуђерио ? — Та изучио сам нешто, али сам видео да нисам за тај носао. Волио сам се посити по ваздан с Арнаутима него метанисати у цркви. И кад со овде зарати, ја оставим све па иреко планина.... — Дођеш у Србију ? —■ У први помишљај: таман се купили самовољци! Затечем читаву војску на Шабачком вашаришту. Јавим се Паји Путнику, оп је био старешина, кажсм му се ко сам и откуд сам и ои мо сместа прими. — И тако си војевао ? — Нисам. Био сам свега у јодној ватри, на Бељиии. Ту мо ранише и заробише. И онда окрете нричати разна чуда која је нреживео у тамници: како су га мучили глађу и жеђу бацивши га међу иајгорс зликовце; како сс тако иознао с неким Бећиром, зликовцем, који јс због крађс и разбојништва био осуђен и окован: како се с њим побратио и како су дали један другом веру да се избављају; како јс Бећир имао једног побратима који му је дотурио преко стражара турпију те су гвожђе простругали и побогли .... Ои јо то причао лепо, слатко, не запнњуКи, као да иесму пева, припијајући узгрод ракију. Ја сам га пажљиво слушао: доиало ми со како прича, и ако иисам баш у све веровао. — Е, мој јуначе, и господине, кријући се по честама и једући дрењине докопам се Дрине на подииама те ирепливам. Дођем у Салаш и јавим се кмету који ме иарани и наноји на ме онрави канстану у Богатић; капетаи мс с једним пандуром посла у Шабац, где сам иробавио неколико дана, па сс онда вратим онст у Салаш и тако, отс ту сам. Овде међу вама мислим и умрети. У тај мах наиђе комшија Сима. — Шта радиш ти, горјаничо? — У краљеву здрављу пијем и поијевам! — И причатн? — И причам.